Svet je načisto poludeo – slušamo svakodnevno, zlo se u ljude uselilo – konstatujemo, nema nam spasa – zaključujemo. Površno gledano, jeste tako. Posmatrano analitički i sa uključivanjem trunkcie mozga, baš i nije. Koji svet? O kome mi to govorimo? O svetu u koji smo pali s Marsa? Ko smo mi, deo sveta ili puki posmatrači?
U tom grmu leži zec i rešenje enigme o lošem svetu u kojem živimo. Živimo, a po svemu sudeći ne učestvujemo u životu. Samo posmatramo, procenjujemo i kritikujemo.
Pa pitam: Jesmo li mi nešto učinili da nam bude bolje? Svako od nas ponaosob. Jesmo li nekome nešto dali, ne očekujući za uzvrat da nam dato odmah vrati. I što je, možda, još važnije – jesmo li se potrudili da drugima ništa ne uzimamo, samo zarad svog ćefa. Da drugima ne smetamo, ne osporavamo im pravo na smeh, sreću, život. Koliko smo se puta umešali u tuđe živote bez razloga, rušeći ih i praveći haos od njih, a da sami ni jedan jedini benefit od toga nismo imali? Koliko puta smo upropastili nečiji život, bez razloga?
Svet je isti, za sve nas, ali ga svako od nas drugačije posmatra.Neko kroz prizmu dobra, a neko kroz prizmu zla. I tim bojama ga boji. Te stoga – nije svet poludeo, poludeli su oni, koji ga boje mračnim bojama. I oni, koji te mračne boje nekritički prihvataju kao svoje.
Čovek mora da pronađe ono zrnce istine i dobrote u sebi i da veruje u ono što sam vidi i čuje. Pođimo od najjednostavnijih stvari. Meteorolog vam kaže da će danas biti tmurno i kišovito vreme, vi otvorite prozor, vidite da je dan sunčan i lep i predivan za šetnju. Hoćete li otvoriti kišobran samo zato što je neko pogrešio u proceni ili ćete slediti svoje misli i uverenja?
Stvari tako stoje u svim segmentima života. Ono što vidiš i čuješ i po tome se vladaš, jedina je istina. A mi smo skloni da istinu gradimo na neviđeno, na osnovu tuđih misli i stavova. Ne vodeći računa o tome ko je i kakav čovek taj, što nam sažvakanu istinu nudi. Pa onda nastavljamo sa širenjem laži i pogrešnim bojenjem sveta. Umesto da zastanemo, pogledamo, shvatimo – i krenemo drugim, svojim putem, putem kojim ćemo graditi neki drugačiji i bolji svet. Mi, kao deo tog sveta.
Jasno je meni da nije lako slušati o ubijanju nedužnih, o ubicama među nama, o beznađu, ali nije dovoljno govoriti o tome na društvenim mrežama i prepričavati naokolo. Svet se ne popravlja kratkoročnim dobročinstvima već svakodnevnim malim junaštvima u kući, komšiluku, na pijaci… Sve ovo što posmatramo oko nas sami smo stvorili. Jesmo. Mi smo tvorci svega postojećeg – bilo da je dobro, ili zlo.
Razumete me šta govorim, jel tako? Ako me razumete – onda pokušajte da se danas ne ljutite ni na koga, da se ne prepirete i ne žestite, da ne upadate u konfliktne situacije bez razloga. Budite dobri prema drugima, da bi moglo da vam se vrati. To je najmanje što možete da darujete svetu, kako bi bio bolji.
Da ne nabrajam mali milion sitnih gestova koje, bez imalo napora, možete učiniti u toku samo jednog jedinog dana. Pa onda pomnožite sa 365 dana u godini, pa broj godina……pa ceo život. Tako se gradi bolji svet, nikako kritikom i pljuvanjem po njemu. I u tome smo svi jednaki. Zato što dobrota ne može da se kupi. Bogati ne mogu da je plate. Svi je imamo u podjednakim količinama, bitno je samo da je darujemo drugima.
Negde sam pročitala da u svetu postoje dva tipa ljudi: dobri i loši. Dobri bolje spavaju, ali čini se loši više uživaju u satima kada su budni. Važno je stoga da se dobri probude i svet oboje svojim bojama. Onda neće biti onoga “svet je poludeo i zlo se uselilo u ljude”. Nego će biti onakav, kakvim ga napravimo mi.
19.septembar
