Pokušavam da skontam nas novinare i medije generalno, i nikako mi ne polazi za rukom. Pokušavam da se setim koja nam beše uloga u društvu, a sećanja izbledela.
Brojne definicije novinarstva prožima jedna važna nit – mediji su neraskidivo vezani sa društvenim dobrom kao vrhovnim idealom. Imaju zadatak da informišu, edukuju i zabave. U prvom redu da informišu, što se prevashodno odnosi na štampane medije. Pa da edukuju, što važi za sve. I na kraju da zabave – što je delimična uloga televizije i radija.
Pa se sada ja pitam – čemu služi meni, ili bilo kome, informacija da je voditeljski par – Jovana Joksimović i Srđan Predojević – oteran sa TV prva, da će možda preći na RTS i da zaposleni RTS pripremaju peticiju, jer ne žele da se oni vrate. Pa em što smo dobili informaciju, dobili smo i višednevno razvlačenje te informacije u medijima kroz zalaženje u sitna crevca, ko da gledaš Kasandru ili Malu nevestu. Ne zanima te, ali nemaš kud. Prebireš, traziš nešto kasvetno, ali teško nalaziš. Pa i ako nadješ neku suvislu informaciji, koja bi bila od koristi, smuvana je u ćošku, napisana sitnim slovima, neprimetna i marginalna. Ali za Jovanu i Srđana mora da znaš. Život ti zavisi od toga gde će oni siroti i kako će, što su dobili otkaz i kakva je njihova sudbina.
Da ne govorim o informacijama tipa: Milojko Božić se ponovo ženi. Našao novu ljubav. A i ona njegova Miljana pronašla novu ljubav. Pa će sada svako na svoju stranu, srećni sa novim ljubavima.
Izvinjavam se što ne razumem, ali imam pravo da pitam. Kome su potrebna ovakva saznanja? Čemu služe ove glupe informacije? Kakva je vajda od ovakvih priča? I dodala bih, onako usput: Informacija je novinarski prioizvod. Taj proizvod mora da bude dobar i upotrebljiv. Trebalo bi. Niko od nas ne odlazi u prodavnicu da kupi bilo šta što je falš, posebno ne ono što mu u životu nije potrebno. Baš zbog toga se pitam što mediji građanima uvaljuju falš robu, od koje nemaju ama baš nikakve vajde? Osim ako svesno ne žele da se zaglupljuju, ako namerno ne priželjkuju da zaviruju u tuđe dvorište, da hrane svoju sujetu ili se presele u neke virtuelne svetove, u kojima zaboravljaju ovaj svakidašnji, koji često nije lep, ali je stvaran.
Navela sam samo dva primera zaglupljivanja naroda. Jer mediji (mislim na današnje savremene medije) imaju i druge uloge. Da zbunjuju narod, da ga plaše, da ga dovode do ludila poluistinama i besmislenim pričama. Pri čemu mu ne daju prostora ni za razmišljanje, ni za formiranje vlastitog stava, posebno ne za delovanje zarad licnog dobra, i dobra čitavog društva u krajnjem. Mediji danas građane navode na određena ponašanja, koja su suprotna ljudskoj prirodi, koja bi trebalo da teži ka dobrom i pozitivnom. Da ide napred, ne u rikverc. Da proizvodi novo dobro i prenosi ga na druge, ne izazivajuci mržnju ili bilo koje drugo negativno osecanje.
Uverena sam da građani ne traže to, ali uzimaju ono što im se na poslužavniku nudi. Šta im serviraš, progutaju bez razmisljanja. I misle da je to dobro, jer boljeg nema. I truju svoje živote glupostima i bezvrednim saznanjima, umesto da se hrane nečim pozitivnim i lepim.
Toliko ima dobrih stvari u našem okruženju o kojima bi valjalo prozboriti. A mali broj novinara ih primećuje i govori o njima. Toliko pozitivnih priča oko nas ima, a ostaju neispičane, jer nema ko da ih zabeleži. Novinari su prezauzeti nečim, što ni u ludilu ne bi trebalo da stigne u medije.
Razumem ja da tržiste diktira ovakvo ponašanje. Ne bi, međutim, trebalo po svaku cenu. Jer – rekoh – informacija je naš proizvod. Je li onda ljudski da svojim proizvodom mentalno uništavamo čovečanstvo? Za neke sitne pare, bar da su krupne. Prodajemo dušu đavolu, kako bismo živeli i preživeli. Ali, đavo kad tad dođe po svoje. Sve dođe na naplatu i skupo se tada plaća. Lošu haljinu ćemo u prodavnici zameniti za novu, ali zatrovani um teško da ćemo moći tako lako. Trebaće nam mnogo vremena, možda više od utrošenog za zaglupljivanje.
Svako od nas odlučuje sam. Vi kako hoćete, ali mene baš briga gde ce Jovana I Srđan da odu i šta će da rade. Još manje me je briga da li će Milojko ponovo da se ženi. Ali me, itekako, zanima recimo – šta ce biti sa onom silnom decom koja pobegoše u svet, i imaju li nameru da se ikad vrate. I zanima me kako moja komšinica da živi sa 15 hiljada penzije i kada će da joj bude bolje. Još koliko dugo treba da čeka. I brinem o onoj bolesnoj deci čiji roditelji čekaju svaki SMS kako bi prikupili neki dinar za lečenje. I još mnogo toga me zanima, a za Jovanu, Srđana i Milojka me briga taman toliko, koliko i za lanjski sneg.
25.septembar
