Danas je Međunarodni dan osoba sa invaliditetom. Generana Skupština UN je te i te godine rekla to i to, pa smo mi od tada počeli da obeležavamo 3 decembar, koji smo posvetili osobama sa invaliditetom. Namerno ne iznosim brojke i podatke, jer nas čak ni to mnogo ne zanima, a posebno ne oni kojima je dan posvećen – osobama sa invaliditetom. Jer, da nas zanima, učinili bismo za njih mnogo više no što činimo, i ne bismo svake godine 3 decembra ponavljali, ili čak prepisivali rečenice iz prethodnih godina, u nastojanju da odredimo red, i ispunimo svoju građansku dužnost prema onima, koje u svakodnevnom životu i ne primećujemo. A ako ih i primećujemo, onda je to u nekom sažaljivom kontekstu.
Svaki međunarodni dan (a ima ih prs i pleva) ima za cilj da stavi u fokus određeno stanje u kojem se ljudi nalaze, pojavu u društvu, odnosno izazov pred kojim mi i svi kao društvo stojimo. I čini to, stavlja u fokus šta mu se stavlja, zanemarujući suštinu. A suština na današnji dan su osobe sa invaliditetom, kojih ima svuda oko nas, a kojima je naša pomoć najviše potrebna. U svakom pogledu. Počev od društva, do individualnog odnosa svakog od nas prema njima.
E, ovako. Pokušajte da zamislite kada ste bolesni koliko vam je teško i da ustanete da skuvate čaj. Koliko vas boli i poseta toaletu, a kamo li lekaru. A šta ako ste pak sami i nema ko ni da vam prinese času vode? A onda pomislite da se sa svim tim, ali desetina puta uvećanim problemom susreću osobe sa invaliditetom svakodnevno. S jednom razlikom – vi ćete da ozdravite, a oni će problem imati do kraja života. Možda čak i uvećan.
Iako se Ministarstvo zdravlja trudi i ističe da sistem socijalne zaštite i usluga u zajednici moraju biti dostupni osobama sa invaliditetom, da mora postojati razgranata mreža raznovrsnih
usluga u zajednici koja će osobama sa invaliditetom nužno pružiti istinsku mogućnost izbora, ipak se na kraju dana često nega i briga o osobama sa invaliditetom svodi na usluge mobilne sestre, poznanika, rodbine. Da li sam rekla nešto što nije tačno? Ako jesam, ispravite me slobodno.
Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom temelji se na “načelima poštovanja urođenog dostojanstva individualne autonomije osoba sa invaliditetom. Individualna autonomija osobe sa invaliditetom podrazumeva i pravo te osobe da bira gde će, sa kim i kako živeti, kao i njeno pravo da živi samostalno i da bude uključena u lokalnu zajednicu.” Kako je daleko sve ovo od realnosti. Kako reči odzvanjaju šuplje, bez potpore u stvarnom životu.
Jer, problem osoba sa invaliditetom je mnogo kompleksan. Kada o njima govorimo, svi prvo pomisle na osobu u invalidskim kolicima. Da samo znate koliko oblika invaliditet ima. I koliko različitih problema proističe iz svakog invaliditeta. I šta bi sve trebalo uraditi, da se svi oni osećaju onako, kako je Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom predviđeno. Ko može da pohvata sve te konce, i ko može da udovolji svima.
Problem nije u tome može li ili ne može. Naravno, da se sve ne može. Problem je u tome što se ne pokušava ono što se može. Pa da se makar neki od problema osoba sa invaliditetom skinu sa dnevnog reda. I ne samo to, nego da se i osobama sa invaliditetom olakša život barem u nekim segmentima. A oni su zadovoljni, znaju oni da sve ne može. Ali su razočarani zbog totalnog odsustva sluha za sve ono što se može.
Jer kada čovek nešto hoće, on i može. Kako su profesori sa Fakulteta sporta i fizičke kulture u Nišu mogli da isteraju svoje i da naprave obrazovni sistem u ovoj ustanovi po meri osoba sa invaliditetom? Kako su uspeli da onolikom broju invalidnih lica omoguće da se bave sportom i postižu uspehe i na svetskom nivou? Kako im je pošlo za rukom da im pruže mogućnost da se osećaju kao ljudi i zaborave da su po nečemu drugačiji od ostalog sveta?
Pa tako što su hteli, i tako što su se ovom poslu koji podrazumeva pravu inkluziju, posvetili u potpunosti. A kada se tako radi, onda se nađe i vreme, i pristalice, i novac, i sve…….
Nije uklanjanje arhitektonskih barijera, kojih su se svi uhvatili kao pijan plota, rešenje problema osoba sa invaliditetom. To je samo kap u moru ostalih rešenja. Pa da smo od jednog do drugog Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom skidali sa spiska samo po jedan, gde bismo sada bili. Ali nismo. Mi ćemo obeležiti i ovaj 3 decembar 2021 godine na isti način kao i sve prethodne. A ako mi ne verujete izguglajte, pronađite i uporedite. Naći ćete iste izgovorene rečenice u svakom tekstu, naći ćete resavce koji se nisu potrudili da makar tekstove u svakoj novoj godini promene. Može li se onda očekivati da bilo šta drugo promene, ako ni reči ne mogu?
03. decembar
