U Njegoševoj ulici uništen je mural posvećen haškom osuđeniku Ratku Mladiću. Preko njega je bačena kofa sa belom bojom, tačnije preko Mladićevog lika. Sve ovo desilo se posle skupa na uglu Njegoševe i ulice Alekse Nenadovića, gde su se okupili građani i aktivisti koji su želeli da se mural prekreči, dok su se sa druge okupili pojedinci i desničarske organizacije koje su želele da taj mural odbrane.
Policija je tokom celog dana dežurala na toj lokaciji kako bi, kako je rečeno, sprečila potencijalne sukobe. Aktivistkinja Aida Ćorović, koja je mural gađala jajima pre toga, je puštena iz pritvora. Nakon toga ljudi su počeli spontano da se okupljaju, policije je bilo sve više, a onda su u „kontranapad“ krenuli i desničari.
Ne, nije mi namera da sudim, ili branim bilo koju stranu. Daleko od toga, iz prostog razloga što ni jedna strana još uvek ne zna pravu istinu, uključujući i mene. Mi smo samo posmatrači nečega, što nam nije jasno u dovoljnoj meri, ali zato smo poprilično hrabri da donosimo sudove i bacamo krivicu na ovoga ili onoga. U tome smo vešti bili odvajkada, koristeći tu svoju veštinu za izazivanje novih sukoba, razmirica i netrpeljivosti.
Zna li neko da li je Ratko Mladić stvarno zločinac? Ali pouzdano da zna, uz opipljive dokaze, bez uključivanja emocija i razbuktale strasti. Opet, zna li neko je li Ratko Mladić bio narodni heroj? Razume se uz dokaze i činjenice.
Rekla bih – ne . Još uvek ne. A možda će i zauvek ostati – NE. To što je Ratko Mladić u Hagu, i to što mu Haški tribunal sudi za ratne zločine ne znači ama baš ništa. Videli smo proteklih godina ko je sve bio tamo, u toj ozloglašenoj instituciji, i bili smo svedoci kome se je kako sudilo. Ako je to merilo za osudu onima koji bacaju jaja i kofe sa krečom na njegov mural, onda izem ti merilo.
Svaka priča, pogotovo ovako teške priče, zahteva da se čuju dve strane. Pa da se izmeri, izvaga, prosudi i eventualno osudi, ako treba. A šta mi radimo? Neki od nas, mislim. Sudimo apriori, slušajući jednu priču.
Ne valja nam posao. Tim pre nam ne valja što mi, sa ovih naših prostora, sudimo našim ljudima. Bacamo drvlje i kamenje na naše, što ne znači da im treba oprostiti samo zbog toga što su naši. Ali treba baciti pogled i na druge, koji su takođe posle svih ratova i pogroma dobili epitet „ratni zločinci“. Kao da želimo da se, ovakvim ponašanjem, dodvorimo nekome, da pokažemo kako smo, eto, mnogo časni i pošteni pa ćemo prvo svoga da saranimo, i da se istaknemo kao primer. A oni tamo, svoje „ratne zločince“ čuvaju, i zovu ih narodnim herojima.
E u tome je muka naša, srpska. Sami smo sebi najveći neprijatelji, i niko ne može da nam naudi toliko, koliko sami sebi možemo. A kad nisi za sebe, nisi ni za drugoga, stara je narodna izreka. Mi za sebe nismo, i to smo milion puta dokazali.
Nisam ja ni za, ni protiv Mladića. Ali bih volela da znam ko je stvarno Mladić. I ko je Gotovina i njemu slični. I volela bih da mi neko objasni zašto su svi oni heroji, a ovi naši ratni zločinci koji trunu u Hagu. I volela bih da mi taj, koji baca ljagu na svoje, objasni malo bolje zašto to čini. Možda ja, i vi – meni slični, to ne razumemo. A redno bi bilo da razumemo i znamo, jer mnogo je krvi i mržnje iza nas. Toliko mnogo, da je 1000 kofa kreča ne mogu da prekreče. Ali zato naša deca treba sutra da
žive mirnije i drugačije od nas, koji smo u krajnjem sve i zakuvali, pa bi sada da peremo ljagu krečom ili jajima. I rađamo nove mržnje, ostavljajući ih potomcima u amanet. E baš smo pametni, i časni i pošteni, nema šta.
