ŠTO DA NE KAŽEM – NE SLUTIM, SAMO RAZMIŠLJAM

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je rekao juče da je to bio „jedan od najtežih dana za Srbiju“, kada je reč o koronavirusu i broju obolelih. Opet jedan od najtežih dana. I svaki naredni je jedan od najtežih.

„Situacija je maksimalno teška i neizvesna“, kaže načelnik Infektivne klinike dr Goran Stevanović i dodaje da je ta ustanova za 24 sata imala više od 350 pregleda.

Dr Predrag Kon se hvata za glavu, Dr Darija Kisić Tepavčević po milioniti put upozorava građane šta treba da rade. A građani? Šta rade građani? Rekla bih da ih je većina u paniici. Odneo vrag šalu, što bi se reklo. Pozoveš bilo koga od poznatih, da pitaš sasvim običnu stvar, a usput saznaš da taj neko, ili neko njemu blizak ima koronu. Ne znaš šta da kažeš, kako da se ponašaš, koji savet da daš……zbunjen si, i uplašen razume se.

I dalje funkcionišemo bez policijskog časa, kako bi osim života spasili i ekonomiju – kažu nadležni. Tako treba, tvrde, a mi mislimo da tako ne treba. Smatramo, barem dobar deo građana

tako komentariše, da nas ipak treba zatvoriti i sačekati da sve protutnji. Poznajemo sebe i znamo da ne umemo da funkcionišemo drugačije, osim pod prinudom.

Mnoge zemlje u okruženju su to već učinile. Mi smo u prvom naletu koronavirusa bili među prvima koji su se zabarikadirali. I vredelo je. Hoće li ovo sada vredeti, ne znam. O tome, kao i uvek, razmišlja struka. A struka je, kao i u svim ostalim slučajevima, poprilično konfuzna često sama sa sobom u borbi mišljenja. Da li ovako, ili onako.

Ponovo uplivasmo u koronaživot. Niko ni o čemu drugom ne govori, osim o koroni. Ne jurimo, doduše, maske i dezinfekciona sredstva kao pre nekoliko meseci, ali nas juri briga i strepnja šta će biti sutra. Hoćemo li biti „jedan od onih sa spiska“ i kako ćemo živeti a da ne radimo, i kako ćemo preživeti?

Tužan je osećaj u kojem zaboravljaš sve radosti koje su nas u ovo doba godine u normalnim prilikama pratile. Slave, praznici, druženja, prilike da budemo zajedno sa najbližima. Slave, normalnim ljudima, i ne padaju na pamet, Nova godina izbrisana iz sećanja, sve se pretvorilo u nešto marginalno u odnosu na goli život i zdravlje.

Ponekad mi se čini da je neko mudar sve ovo smislio da bi nas dozvao pameti. Da nam u praksi pokaže šta su prioriteti u životu, a šta marginalne stvari. Da nam objasni da život koji smo živeli nije bio dobar i da smo načisto u njemu promašili temu. Da smo zaboravili osnovne ljudske vrednosti, poklanjajući pažnju kojekakvim marginalnim glupostima. Znam da nije tako, ali mi se tako čini. Da je sve lepo osmišljeno, kako bismo postali razumniji i više ljudi.

Meni izgleda da eksperiment teško može da uspe. Zato što smo po prirodi nedokazani, zato što brzo zaboravljamo, i zato što ne poštujemo ničiju reč.

Neki u ovoj bici stradaju, neki preživljavaju, ali niko ne izvlači nauk. Proći će i ovo, kao što sve dugo prolazi. A mi ćemo, po svemu sudeći, ostati isti. Te se stoga bojim naredne opomene, koja nas može daleko skuplje koštati. Ne slutim, samo razmišljam. Na osnovu raspoloživih činjenica i preživljenog iskustva. I bojim se sutrašnjeg dana kada će nam ponovo neko saopštiti da je to bio najstrašniji dan za Srbiju. Očigledno da od najstrašnijeg, uvek ima i strašnije. Pa se toga bojim.

18.Novembar