Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije je jedna od najstarijih zemalja u svetu. Prosečna starost je 43,6 godina. Najstariji regioni su južna i istočna Srbija, gde je čak 25 odsto stanovništva starije od 60 godina, podaci su Crvenog krsta Srbije.
Zašto ja sve ovo pričam baš sada? Pa eto, setila se i ja ko i svi ostali u državi da spomenem stare ljude jednom u godini, kada je nekakav njihov dan – Međunarodni dan starih, 1 oktobar.
Širom sveta se ovaj dan obeležava kao Međunarodni dan starih, pa i kod nas. A kako, pitate vi? Pa ne znam, nisam primetila da je neko nešto tim povodom organizovao, kao što se organizuje za raznorazne “marginalizovane” grupe u društvu, koje obično imaju i dan, i mesec, i godinu. A usput, neće im izmaći ni starost.
Dobro, da ne grešim dušu, poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković se setila. Ona se uvek seti starih 1 oktobra. Kaže da su u Srbiji u populaciji starih posebno ugroženi ljudi koji žive sami, oni sa invaliditetom, pripadnici romske nacionalne manjine i starije žene, naročito u ruralnim područjima.
Ma đavola. Ugroženi su svi, od prvog do poslednjeg. Samo se vid ugroženosti razlikuje od jednog do drugog. Neki su siromašni, neki zanemareni, neki čak i nasilje trpe…..ali su listom svi usamljeni. I odbačeni. I zaboravljeni. Odbačeni i zaboravljeni pre svega od svojih najbližih, od porodice, a to ih boli više od siromaštva. Mogu oni bez leba, ali ne mogu bez onih koje vole. I voleli bi da i ovi njih vole, ali ne ide to silom i po diktatu.
Ne bih se ja sada razbacivala nekim podacima o demografskom starenju, ni o tome da je Srbija svrstana u najstarije zemlje sveta, ne bih o starima govorila kroz brojke, to mogu oni, koji su svojim ophođenjem prema starima i doveli do ovakve situacije. O starima bih kroz osećanja, kroz dušu, kroz ljubav koja je njima potrebna. Da ne bi bili starci koji čekaju da umru, već da bi u starosti živeli to svoje treće doba, koje itekako može da bude lepo i plodonosno i za njih, ali i za mlade.
Jer starenje je jedna od najvećih transformacija, jedan od najvećih uspeha čovečanstva. Procenjuje se da će svet uskoro imati više starijih ljudi nego dece, a veoma starih osoba će biti više nego ikada ranije. Zato valja starije osobe drugačije sagledavati, jer oni nisu otpisani. Naprotiv.
U razvijenim državama sveta briga o starima je imperativ, pa je lepo čuti šta se u njima za stare čini, kako bi uživali u svojoj starosti. Spadamo li mi to u nerazvijene zemlje, ili nebrižne možda? I kako smo sebe doveli u ovakvu situaciju? Kako nam je samo pošlo za rukom da za relativno mali broj godina stare, koji su važili za careve u kući, dovedemo u poziciju da moraju da čuju, recimo : “Ako mi ne prepišeš kuću, nećeš videti unuke”. U poziciju u kojoj mole da vide svoju decu i unuke, u kojoj prose mrvicu ljubavi od onih koji bi trebalo i šakom i kapom da im je daju. Kako smo sebe doveli u situaciju da stare otpisujemo i u porodici, i na poslu, i u društvenom životu……da ih sahranjujemo pre no što su fizički umrli.
Sve bi to bilo razumljivo da se život kreće ka mladosti, a ne ka starosti. Da nismo svesni činjenice da ćemo svi jednoga dana biti stari. I? I šta onda? Ništa onda. Trpećemo ono, što smo sami stvorili i proizveli. Kusaćemo ono, što smo sami zakuvali. I umrećemo na kraju nesrećni, ko i mnogi koje smo unesrećili.
A sve bi moglo drugačije. Uz malo promišljanja, truda, želje i volje. I uz više razumevanja.
Nećeš shvatiti starca dok sam ne ostariš, kaže stara Jermenska poslovica. Moguće je, ali zato možeš da ga voliš, jer je zaslužio. Čak i ništa drugo da nije uradio za života, dao ti je život. Malo li je.
02. oktobar
