Juče je bio Međunarodni dan ljudskih prava. Obeležavamo ga svake godine 10 decembra, bolje rečeno spominjemo ga, da se ne zaboravi. A zaboravi se odmah po obeležavanju, pa ga retko potom i spominjemo.
Srbija je ovogodišnji Međunarodni dan ljudskih prava dočekala u nezavidnom položaju – dok aktivisti kritikuju stanje u ovoj oblasti, predstavnici vlasti neretko daju izjave iz kojih bi se moglo zaključiti da se prava i slobode poštuju. Pravni savetnik i saradnik Beogradskog centra za ljudska prava Bojan Stojanović kaže da su tokom 2020. godine kršena prava slobode kretanja, izražavanja, mirnog okupljanja, pravo na zdravlje i mnoga druga. „Stanje je kritično u pogledu slobode medija“, dodaje . Najnovije istraživanje Centra za ljudska prava u očima građana Srbije, sprovedeno tokom novembra u saradnji sa timom Ujedinjenih nacija za ljudska prava u Srbiji i Ipsos stratedžik marketingom, pokazuje da su „brojna ograničenja i deragacije ljudskih prava, bile na vrhuncu tokom vanrednog stanja od 15. marta do 6. maja. Prema stavovima ispitanika, najugroženija prava u 2020. godini bila su pravo na zdravlje , sloboda kretanja i sloboda medija, za razliku od prethodne godine kada su pravo na rad, slobodu govora/medija i pravo na dostojanstven život smatrani najugroženijima, preneo je Centar.
U Srbiji su ljudska prava garantovana najvišim pravnim aktom države – Ustavom, ali se njihovo uređenje reguliše i zakonima, podzakonskim aktima i drugim propisima. Svaki pojedinac koji se nalazi na teritoriji Srbije ima pravo da uživa ljudska prava i slobode.To uključuje sve državljane, ali i strance i lica bez državljanstva – apatride. Ako osoba smatra da su njena ljudska prava ugrožena, prvom kome treba da se obrati su nadležni organi i institucije Srbije.
I tu se negde lanac kida. Kome da se obratiš, tražeći svoja prava, kada svako u tim institucijama smatra da ti „imaš sva prava zagarantovana ustavom“, na papiru naravno. Nikoga nije briga šta se događa u praksi. A ako ga je i briga, registrovaće te kao bundžiju koji tu nešto izvoljeva i traži nemoguće, a ima sve. Naravno, ukoliko pojedincu ne bude pružena zaštita i iscrpi sva domaća pravna sredstava, postoji mogućnost da se obrati međunarodnim telima i komitetima, i na kraju – Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.
„Pričaj mi malo o tome“, reći će svako pametan. Pa ja neću da živim 200 godina kako bi doživeo da taj tamo, sud u Strazburu, presudi u moju korist. Za sve to su potrebni debeli živci i strpljenje i koješta još, što mi nemamo. Pa dižemo ruke i od svih domaćih institucija, a kamoli od suda u Strazburu. „Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima“- piše u Deklaraciji o ljudskim pravima koju je proglasila Skupština UN 10 decembra 1950 godine. I….. šta se bitno promenilo za 70 godina? O tome vam pričam. Ništa bitnije i ništa važnije što bismo na svojoj koži osetili. Ljudska prava su podeljena u nekoliko grupa – građanska, politička, ekonomska, socijalna i kulturna prava. Svako ima pravo da kaže svoje mišljenje , da iskaže svoju podršku ili protest na ulici da izabere veru, da se poštuje njegovo dostojanstvo i telo, da ne bude lišen života…..zapisano je tamo na nekom papiru. Svako ima pravo na zaštitu svojih prava, kao i da zaštita bude pravična, da mirno uživa svoju imovinu, pravo na dom, pravo na privatnost i porodični život, zdravstvenu zaštitu…“, i tako dalje i truć truć, i bla bla.
Mislim da u toj Deklaraciji za ljudska prava UN jedna stvar nedostaje: pravo da ostvarujemo svoja prava. E to kad bi uveli, svanulo bi nam. Ovako , uz bezbroj reči na papiru, i nikakvih dela u praksi možemo samo da obeležavamo jednom godišnje Mđunarodni dan prava, kolko da se stavimo u red. Sve ostalo su gluposti za zamazivanje očiju nesrećnika čija se prava krše svakodnevno i u svim segmentima života. I da se razumemo, ne samo u Srbiji, širom sveta. Samo što mi to ne znamo, pa često mislimo da smo najgori . Ali dobro, imamo pravo makar da mislimo.
11.decembar
