Kada sve što je moguće – postane nemoguće, a nemoguće – moguće, onda čovek sedne pa se zamisli: gde ja to zivim i ko je u priči normalan, a ko nije.
Vladimir Aćimović – student trece godine Fakulteta muzicke umetnosti u Beogradu i Univerziteta za muziku i izvođacke umetnosti u Gracu, dobitnik stipendije za izuzetno nadarene studente Ministarstva Republike Srbije, a i stipendista Međunarodne muzičke akademije u Lihtenštajnu, proglašen za najperspektivnijeg mladog umetnika u Srbiji u 2019 godini, nosilac mnogobrojnih domaćih i međunarodnih priznanja visokog ranga u zemlji i inostranstvu – našao se pred Prekršajnim sudom kao okrivljeni. Vladimir je kriv jer je vežbao na klaviru, kriv jer komšija smatra da je on kriv, pa ga je doveo na sud.
Presedan u našem sudstvu, jer nikada do sada nije pokrenut postupak protiv nekog ko svira klavir. Pa su momka, sa gore navedenim referencama, stavili u isti koš sa rušiteljima i probisvetima koji svakodnevno prave nerede u državi.
Tako nekadašnji učenik čuvenog pijaniste Arba Valdme iz Estonije i bugarskih pijanista Milene Kurteve i Ilije Černajeva, umesto da razmišlja o obavezama u novoj školskoj godini, notama i koncertima, on je zaokupiran procesom pred Prekršajnim sudom u Nišu. I leči visok pritisak koji je, zahvaljujući svom komšiji, kao osamnaestogodišnjak zaradio.
Naime, zvuk Vladimirovog klavira zasmetao je jednom komšiji koji ga je i prijavio. Ne jednom, već nekoliko desetina puta od 2016. godine. Proces pred Prekršajnim sudom traje i neizvesno je kako će završiti.
“ Iz nekog razloga I Prekršajni sud je neverovatno zainteresovan za ovaj predmet, tako da ću po svoj prilici morati iz Graca da dolazim u Niš samo zbog toga. Nije ni važno da li ću morati da platim neku potencijalnu kaznu. Jednostavno ću deo stipendijee vratiti državi. Problem je što u Srbiji ne postoji druga mogućnost za vežbanje nego kod kuće, jer u školama i na fakultetima nema mesta za to. Ovo može da izazove domino efekat, jer kasnije bilo ko može da se pozove na moju eventualnu presudu i da prijavi neko dete ili studenta, bilo koga ko vežba neki instrument i da dobije na sudu. A to praktično znači oduzimanje prava na rad i učenje, kasnije i na egzistenciju. Mnogima je muzika zabava, meni i mojim kolegama je to parče hleba“ – ističe Vladimir.
Da nije tužno bilo bi smešno, a presedan jeste svakako.
Postoji još jedna nelogičnost u ovoj priči. Tužba je volja jednog čoveka i što je najgore – profesora niškog Univerziteta. Ostali stanari zgrade u kojoj živi, Vladimiru su dali saglasnost da može da svira u bilo koje vreme tokom dana, ponosni na to što je ovaj mladi nadareni umetnik baš njihov komšija.
Vladimiru, momku koji je tek zakoračio u život, nije jasno da neko ko se bavi svojim poslom, ko ne ugrožava nikoga, može da bude procesuiran na isti način i po istom pravilniku po kojem se procesuira i onaj ko pali Skupštinu ili na bilo koji drugi način vandalizuje državu.
Kakav muzički talenat stoji iza imena Vladimira Aćimovića govori i podatak da je samo posle tri godine učenja i vežbanja, kao desetogodišnjak držao koncerte u Kolarčevoj zadužbini u Beogradu i Niškom simfonijskom orkestru.
Broj osvojenih nagrada i priznanja odavno je premašio broj njegovih godina. Neprikosnoven na međunarodnom takmičenju
“Ohridski biseri 2012”, pobeda na konkursu “Novi pijanisti” u Sofiji, a pobedom na takmičenju “Craiova piano” u Rumuniji, otvorio je vrata koncertnih dvorana u Nemačkoj i Austriji. Na predlog Ministarstva kulture Republike Srbije, kao trinaestogodišnjak, 2015. godine, predstavljao je svoju zemlju na festivalu “Melodika pokolenja” u Moskvi. Nakon toga nizale su se i nagrade sa takmičenja u Španiji, Češkoj, Bugarskoj i Holandiji. Početkom 2020. stigla je i nagrada Fondacije ArtLink za najperspektivnijeg mladog umetnika u Srbiji za 2019. godinu. Kao kruna svega izabran je za stipendistu države Srbije kao izuzetno nadaren student. Vladimirove kvalitete stipendijom je nagradila i Međunarodna muzička akademija u Lihtenštajnu.
Dok u belom svetu jedva čekaju da sedne za klavir i pokrene magiju, u njegovom rodnom Nišu, voljom pojedinca, šalje mu se druga poruka.
„Posle svega osećam samo prazninu. Kao da žele da mi na ovaj način poruče da napustim fakultete koje pohađam i okrenem se nekom drugom poslu. Ili da nastavim s muzikom negde drugde, negde gde će me bolje dočekati“ – sa tugom izgovara Vladimir.
Da li momak, koji studira dva fakulteta treba da se ispiše sa njih? Da li treba da, kao najperspektivniji mladi muzicar u državi, da počne da se bavi nekim drugim poslom? Ili, možda, da spakuje kofere i ode tamo, gde će ga neko oberučke prigrliti? Jel to poruka, koja se šalje?
Iskreno se nadam da nije, i da je ovo neka velika greška proistekla iz bahatosti pojedinaca na lokalu, i da država s tim nema veze, i da će se sve dobro završiti, kao u pričama u kojima Pravda pobeđuje.
Vladimir Aćimović je uputio pismo predsedniku Republike, Ministarstvu kulture i Ministarstvu prosvete, čiji je stipendista. Zatražio je pomoc od onih, koji su sinonim za državu, onu državu koju je predstavljao na brojnim međunarodnim takmičenjima i čiji je obraz
osvetlio pred međunarodnom publikom. Iz jednostavnog razloga što je potpuno apsurdno da država plaća jednog talentovanog studenta da je predstavlja u svetu, a da ga ta ista drzava kažnjava što vežba kako bi je predstavljao i učinio ponosnom.
Nadam se da će praznina, koju Vlada u ovom trenutku oseća, biti ispunjena brojnim dolazećim uspesima koji ga čekaju, jer talenat, rad i trud niko ne može da mu uzme. Pa ni sud. Nadam se, takođe, da će – oni koji su ga odveli na sud – postati barem malo bolji ljudi. Zarad sebe, ne zarad Vlade. Vladi ionako ne mogu ništa, osim da ga kao osamnaestogodišnjeg mladića odvedu u Hitnu pomoc i dovedu pred sud.
15.septembar
