Svako ima neki svoj dan, pa i siromašni. Bar dan da imaju, ako ništa drugo nemaju. Juče je bio njihov dan – 17 oktobar, Međunarodni dan borbe protiv siromaštva. Tako mi svake godine spomenemo ovaj problem, da properemo savest, a onda svako ide svojim putem. Još ako mu je put posut ružama, znate kad će se setiti onih koji nemaju za parče hleba. Pouzdano tvrdim-nikad. Tako je bilo odvajkada, jer da nije ne bi ni postojala ona narodna”Sit gladnome ne veruje”.
I umesto da se smanjuje- svake godine jaz između bogatih i siromašnih postaje sve veći. U protekloj godini, dok se milioni bore sa erozijom radničkih prava i kvaliteta posla, korporativna moć i bogatstvo milijardera zabeležili su rast bez presedana. Siromaštvo i nejednakost su rezultat namernih odluka ili nečinjenja koje obeshrabruju najsiromašnije i marginalizovane u našim društvima i krše njihova osnovna prava. Tiho i kontinuirano nasilje siromaštva – socijalna isključenost, strukturalna diskriminacija i obesnaživanje – otežava ljudima koji su zarobljeni u ekstremnom siromaštvu da iz njega izađu.
Zaobići ću visoku politiku siromaštva u svetu, koje takođe raste iz godine u godinu, uprkos ko bajagi nastojanjima država da siromaštvo smanje. Oni nešto nastoje svakodnevno, ali nastojanja im ostaju prazno slovo na papiru. Sve dok ne postanu kadra da svetsko bogatstvo raspodele na ravnomernije delove, neka njima ostane, neka žive u izobilju, ali onima koji nemaju ništa, da bace makar te mrvice sa njihovog stola da ne gladuju, i da se koliko toliko osećaju kao ljudi. Trenutno 1,3 milijarde ljudi i dalje živi u više dimenzionalnom siromaštvu, od kojih su skoro polovina deca i mladi, a nevidljivi su. Kao da ne postoje, kao da su teret onima koji bi da žive i uživaju u svm blagodetima ovog sveta.
Zaboravljamo da siromaštvo nije samo ekonomsko pitanje, već višedimenzionalni fenomen koji obuhvata nedostatak kako prihoda, tako i osnovnih sposobnosti za dostojanstven život. Osobe koje žive u siromaštvu doživljavaju mnoga međusobno povezana lišavanja koja ih sprečavaju da ostvare svoja prava. Od njih se čak i zazire,izbegavaju ih kao gubave. Nema empatije prema siromašnima, a to odsustvo empatije i želje da im se pomogne, ruši u korenu njihovo dostojanstvo, samopouzdanje, želju da nešto pokušaju i urade od svog života. I na kraju se pretvore u ljude o kojima više niko i ne razmišlja, koje niko ne primećuje, osim ako na ulici ne pruže ruku, tražeći koji dinar. A i tada se trudimo da pređemo na drugu stranu ulice samo da ih izbegnemo. Ko da nam traže milione.
Najsvežiji primer je trenutna akcija u Maksiju. Mladi ljudi na ulazu objašnjavaju kupcoma da, ako kupe neki proizvod i doniraju ga, da će pomoći Banci hrane koja na ovaj način pomaže siromašnima. Koje okretanje glave od ovih mladih ljudi, koja zaintersovanost pogleda za nešto tamo na polici, koje prebrajanje po novčaniku baš u tom trenutku, samo da im se pogledi sa ovom decom ne sretnu, samo da ne kupe makar jedan hleb i doniraju ga za siromašne. Navikli na davanje, a malo ih je, pokažu se i u ovakvim prilikama. Ostali, okrećući leđa, pune svoje kese i odlaze brzim koracima, da ih slučajno neko ne zaustavi i ne otme im to njihovo bogatstvo.
Da ne govorim o milionerima i milijarderima koji svoje bogatstvo ne bi okrnjili ni za cent, zato što su njima i kuće, i vile, i džipovi i jahte malo, njima treba mogo više od onoga što imaju, kako bi dosegli sreću.
Poznajem ljude u ovom gradu koji su sve pokušali da pomognu sebi, pokucali na sva vrata zaključana sa tri katanca. Molili, ponizili se, bili tužni, na kraju – i odustali. Vratili se svom siromaštvu I nastavili da plivaju, pa dok hoće. Dok se ne udave, ili kojim srećnim slučajem doplivaju do druge obale.
“Naše malo nekome može biti mnogo” , ponavljamo ko papagaji. Pa što ne damo to malo nego smo ga stisli, ko da nam od njega život zavisi? Što ne otvorimo ruku i pomognemo nekome. Možda će nam tada ruka biti praznija, ali će srce biti puno.
A sirotinju najviše pomaže sirotinja. Omakne se ponekad i nekom bogatašu da pomogne, ali retko, vrlo retko. Vapaj siromaha diže se i do Boga, ali nikako da stigne u ljudske uši.
18. oktobar
