Juče je bio Međunarodni dan mentalnog zdravlja. Neki znaju, a neki to ne znaju. Znaju oni, koje problem boli, ostalih se ne dotiče, a trebalo bi. Zato što mentalna bolest u ovim ludim vremenima može preko noći da se pojavi. A kada se pojavi, ona u značajnoj meri slabi mogućnosti osobe da misli, oseća i dela, izaziva stres i osujećuje funksionisanje u važnim životnim oblastima. Mentalna bolest ima mnogo imena, klasifikacija, načina prezentovanja, ali zapravo je jedno zajedničko: koči osobu da ostvari svoje potencijale, da bude zadovoljna sobom, svetom oko sebe, funkcioniše u društvu…
Razlika koju pravimo između mentalnog i fizičkog je ovde najočiglednija. Kad je nečija bolest povezana sa telesnim, iskazujemo žaljenje, nudimo podršku, posećujemo u bolnici, imamo mnogo razumevanja, strpljenja i besni smo na bolest koja je zahvatila našeg rođaka, prijatelja, poznanika. Ali kada je neko mentalno bolestan? Uplašimo se, sklonimo se, zažmurimo, ne razumemo, nemamo strpljenja.
Da li ste znali da se, kada doživimo socijalno odbacivanje, aktiviraju isti receptori mozga kao i kada doživimo fizičku povredu? Usamljenost boli. Ljudima koji imaju mentalni problem je podrška potrebna, a upravo su za to uskraćeni. Mentalna bolest nije zarazna, ali ravnodušnost jeste. Što je najgore i zdravstveni sistem ih ne prepoznaje.
Prema zvaničnim podacima između 75 i 95 odsto ljudi sa problemima mentalnog zdravlja u zemljama sa niskim i srednjim primanjima nemaju nikakvog pristupa uslugama nege mentalnog zdravlja. Ali i mnogi koji žive u bogatijim zemljama takođe imaju problema da pristupe uslugama koje su im neophodne.
Ako za one, koji su već oboleli ili imaju neki urođen mentalni poremećaj, kažemo da se podrazumevaju, i da bi društvo o
njima trebalo da brine kako bi živeli neki, u granicama svojih mogućnosti, normalan život – šta je sa onima koji su na klackalici, i koji koliko sutra mogu da skliznu u mentalni poremećaj? Šta činimo da se to ne bi dogodilo, jer prevencija bolesti je i ovde moguća. Razume se, ako se na njoj radi.
Ajd da budemo pošteni – koje to zdravstvene ustanove imaju preventivna odeljenja za ovakve pacijente? Ko pomaže ljudima koji su u psihičkom problemu, pruža li im ko ruku i sluša li ih? Nije mi poznato, osim što znam da kada zaglave, onda se smeštaju u bolnice za psihijatrijske bolesnike. Dakle, kada je sve već gotovo. Kada je neko doživeo nervi slom ili mu se štogod drugo dogodilo, onda pravac Toponica (ovde kod nas) pa ga čupaj lekovima i žestokim terapijama, ako uspeš da ga isčupaš. Kako god, on je tog trenutka dobio etiketu “ludaka”. Grubo zvuči, i ja se izvinjavam jer mi ova reč teško pada, ali je svi koristimo. A od tog “ludaka” će svi i u nastavku zazirati, smatraće ga drugačijim daleko više no što smatraju bilo koju drugu osobu sa fizičkim invaliditetom. Upamtite – osobe sa fizičkim invaliditetom svi sažaljevaju ( što je takođe ružno), dok od osoba sa mentalnim invaliditetom zaziru i od njih se sklanjaju. “Nikad se ne zna šta može da im kvrcne u glavi” – često je izgovarana rečenica.
Nije ovo povika na lekare u državnim ustanovama, koji ne žele da pružaju pomoć takvim ljudima. Pa i oni su slabo plaćeni, i teško da mogu da izdvoje vreme za dugačke razgovore sa pacijentima, kojima jedino razgovor može da pomogne. Ali je zato privatni sektor veoma unosan za zdravstvo. Deru one, kojima je pomoć potrebna, a da im najčešće ništa i ne pomognu. Ko ima plaća, ko nema prepušten je sebi i sudbini, što bi rekli stari.
Svi ovi problemi, vezani za pristup nezi mentalnog zdravlja – nedostatak smeštaja, problemi sa pristupom odgovarajućem lečenju, naročito za siromašnije i marginalizovane grupe – prisutni su svuda u svetu i na žalost široko rasprostranjeni. Dok najbogatije zemlje sveta troše 650 puta više po glavi stanovnika na negu mentalnog zdravlja od najsiromašnijih zemalja sveta, prema najskorijem izveštaju Svetske zdravstvene organizacije o ovoj temi (objavljenom 8. oktobra 2021. godine), to je i dalje samo sićušan delić ukupnog izdvajanja vlada za zdravstvo.
Na njega odlazi manje od četiri odsto sredstava u bogatijim zemljama i malo više od jedan odsto u najsiromašnijim zemljama sveta.
Prema istom izveštaju, izdvajanja vladinih sredstava po glavi stanovnika na mentalne bolnice u najbogatijim zemljama sveta prepolovila su se između 2017. i 2020. godine.
Stigma je i dalje ogromna, i ljudima nije prijatno da govore o svojim mentalnim bolestima. Progovore drugi o njima, kada se nađu u bolnici, a i tada nikoga nije briga. Sve dok se ne nađe na toj adresi.
“Ne moramo posećivati ludnicu da bi pronašli poremećene umove, naša planeta je umobolnica svemira” – rekao je Gete. I neka je reko.
11. oktobar
