Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO DA NE KAŽEM – BOJIM SE LJUDI, NE VIRUSA

ŠTO DA NE KAŽEM – BOJIM SE LJUDI, NE VIRUSA

0
foto: redakcija GP 018

“Ne izlazite napolje bez maske. Izbegavajte velike skupove. Bliske kontakte. Perite ruke. Dugo i detaljno. “

Dobro, hoću…..ponavljam to svakoga dana, a ustvari ništa ne činim. Sramota me je da kažem da me nije strah od tog virusa. Sramota me je da priznam da, bez obzira na haos u svetu, i dalje mislim da smo stvari prenaduvali. Bojim se da bilo šta izgovorim, što bi u okolini izazvalo gnev i kritiku, što sam neodgovorna i neinformisana.

Krenuše i drugi pozivi…….”Jel tačno da je Lidl zatvoren? Da ne radi zbog korone?” Nije tačno, odgovaram, ispred nosa mi je, radi i pun je ljudi. Stvarno, prepun je ljudi koji grabe namirnice sa rafova kao 99 te, kada se dogodilo bombardovanje. E, vala majci, neću da kupim ništa više od onoga, što uobičajeno kupujem. Neću, za inat. Pa da vidimo od čega mogu da umrem pre. Od virusa, ili od gladi.

Virus ko virus. Radi svoj posao. Ne nervira mene on, nerviraju me ljudi. I njihove isprazne priče. Odjednom, stade život. Zaustavi se kod koronavirusa. Političari više ne spominju Kosovo i dijalog s Prištinom, izbore zaboraviše za sekund, o običnim stvarima kao što je život građana, da i ne govorim. Koronavirus je glavna zvezda svih medija, društvenih mreža i priča svuda i na svakom mestu.

Hoću da vrisnem i prekinem sve to, ali ko će mene čuje. Pomisliće da sam luda. Htela bih da svima kažem da ima toliko toga u našim životima zbog čega bi zaista trebalo da strahujemo, što je mnogo realnija opasnost, što preti da nas ubije……..a mi ništa. Ispada da je dobro što se pojavio koronavirus, jer u trenutku

zaboravismo na sve o čemu smo do pre nekoliko dana raspredali, i od čega smo strahovali.

I, što je najvažnije, zaboravismo u toj koronapriči još jednom – da smo ljudi. Opet smo stavili pečat na našu „neljudskost” i odsustvo empatije prema čoveku. Počeli smo da zaziremo i od imena onog, ko je zaražen, počeli smo da se bojimo devetog kolena iz njegove familije i da šapućemo na ulici „to je taj i taj, a bio je tamo i tamo, sa tim i tim”. I razume se, u toj priči najmanje polovinu stvari smo „nabudžili”, kako bi naša priča slušaocu bila zanimljivija od drugih, koje je danas čuo.

Koliko sam samo neljudskih naklapanja čula ovih dana, da vam ne pričam. Gubim snagu da bilo koga demantujem, i svesno dozvoljavam da se laži šire vazduhom, poput korone. Možda maske i stignu u apoteke, a eto i dezinfekciona sredstva će stići, a hoće li neko da se doseti bilo kakve zaštite od zlih i opakih jezika?

Ne pozdravljamo se više, ne grlimo i ne ljubimo na ulici. Barem toliko možemo , kada je virus u pitanju. Pa mi to odavno ne činimo. I pre virusa smo prestali da se ljudski pozdravljamo i razgovaramo. Virus je samo dao legitimitet našoj odluci.

Neljudi smo jedni prema drugima već duže vreme, ali se pravimo kao da sve to ne primećujemo. Stariji češće oboljevaju od virusa, kažu, pa treba o njima da povedemo računa. Hoćemo đavola. Pa mi godinama unazad ni mesto u autobusu starijem čoveku nećemo da ustupimo, a sada ćemo kao da brinemo mnogo da se ne razboli, i da ne umre od virusa.

Ovo je prilika da pomognemo jedni drugima, kako bismo lakše sve pregrmeli. Da jedni druge pazimo i vodimo računa o svima. Svojima, a i onima koji to nisu. Teže će to ići sve dok praznimo rafove po prodavnicama, dok otkupljujemo maske i dezinfekciona sredstva samo za sebe ne misleći na druge, dok pretimo onima koji su se zarazili što uopšte postoje i što su bili u našem okruženju, sve dok sebično gledamo na stvari i ljude, ne razmišljajući o drugima.

Ne plašim se ja virusa, hrabro ću da ponovim, plašim se ljudi koje nevolja ne ujedinjuje, već ih čini još sebičnijim i pretvara u neljude najgore vrste. Toga se ja plašim, ali nemam kome da kažem. Niko ne sluša, svi su zauzeti maskama, dezinfekcionim sredstvima, i kilogramima hrane koju trpaju u svoje ostave.

14.Mart

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde