„Trgovi su danas parlament, na njima moramo biti da bi ova nelegtimna vlast ispunila zahteve za raspisivanje fer izbora“, poručeno je sa trideset prvog protesta „Jedan od pet miliona“.
Profesorka Univerziteta u Nišu Tamara Milenković Kerković kazala je da vlastima neće proći, ukoliko misle da raspišu izbore kao u Lučanima gde se glasalo „džipovima i pritiskom na građane“.
„Ako vlast raspiše nelegitimne izbore pozivam sve zene da uđemo u institucije i kazemo vlastima ‘dosta je bilo'“ rekla je ona i dodala „ako ne bude fer izbora, neće ih ni biti“. Ona je navela da prisustvujemo „skakavcima koji dolaze sa plagiranim radovima i kupljenim diplomama“ zbog kojih „deca beze iz Srbije“ i poručila „ne damo im decu, neka oni idu“.
Prema njenim rečima, „slobodarski Niš“ danas liči na „prokletu kasabu punu rupa okovanu u ludačku košulju partokratije“.
„Oteli su aerodrom, automobili lete u vazduh, gore hoteli“, rekla je ona.
I tako idu dani, i nedelje, opozicija nastavlja da protestuje vikendaški, vlast se na proteste mnogo ne obazire, a narod? Narodu svega dosta i gleda svoja posla trudeći se da preživi I nastavi da živi.
Vlast svakodnevno ističe postignute rezultate. Spominje BDP, izgrađene puteve, mostove, saobraćajnice, otvorene fabrike, pristigle investitore u našu zemlju……i mnogo toga još. Svega toga ima, nije da nema, ne laže vlast. Al narod ćuti. Narodu treba nešto drugo, treba mu lični boljitak, jer sve spomenuto može biti dobro sutra, prekosutra, kroz nekoliko godina. A njemu treba sada i odmah. Da progleda, što bi se reklo. Narod ćuti, jer ne zna šta da kaže. Možda još uvek razmišlja.
Priklonio bi se opoziciji, tako nezadovoljan, al kojoj? Kome i zbog čega? Šta to opozicija nudi i daje kako bi se džepovi napunili? Ništa. Govori o nekakvim aerodromima, automobilima koji lete u vazduh, o hotelima koji gore, o diplomama koje su plagijati. Briga narod za aerodrome, automobile, hotele i diplome. Narod hoće da živi bolje. I zato ćuti. Ćuti nesrećan narod, jer ne zna na koju bi se stranu okrenuo. Izašao bi i na ulicu, da se pridruži protestima, ali ne može protiv sebe, ne dopada mu se to što opozicija nudi. Ustvari, ne dopada mu se to što opozicija ništa ne nudi, već priča neke priče, koje ga se ne dotiču.
Kako reče profesorka iz Niša Tamara Milenković Kerković „slobodarski Niš“ danas liči na „prokletu kasabu punu rupa okovanu u ludačku košulju partokratije“. Narod sluša, i ne razume. Ne prepoznaje se u priči. I nastavlja da ćuti.
Dokle će narod da ćuti , ne znam. Ali znam da narod nije glup. Nikada nije ni bio, ali je ponekad znao da slepo veruje izgovorenim rečima i praznim obećanjima, pa se je posle kajao i prekorevao sebe zbog naivnosti. Verovatno zato i ćuti. I vaga, razmišljajući, upoređujući i razumnije prosuđujući. Zato naroda i nema u velikom broju na ulicama, kako je nekada bivalo. Lakše mu i bolje da razmišlja u kući.
I svako radi svoj posao. Vlast, opozicija i narod. Svako ga radi na svoj način, kako zna i ume, i kako je kadra. Srešće se ovo troje nekada – na izborima, na kojima će narod reći je li mu više stalo do puteva i mostova, ili do upaljenih automobila i hotela koji gore. Jer, narod nije glup. Samo mu se trenutno ćuti.
7.Juli
