Dok se okreneš, stigla nedelja. Ponedeljak, nedelja, opet ponedeljak…..i ode život. Arčimo ga kako ko ume, ili kako ko mora. Stiglo novo vreme i drugačiji način trošenja “istog”.
U takvim situacijama čovek, naročito ako je čovek u poodmaklim godinama, ne može a da se sa tugom ne seća prošlih vremena i nekadašnjih nedelja. Nedelja, uključujući i subotu, bila je vreme za odmor. Neprikosnoveno vreme za odmor koje, ako se neko drzne da ti pokvari, može samo loše da se provede. Petkom si već pravio uvertiru za nešto što će biti, a to “nešto” je bivalo lepo. Po tradiciji subotom se ponešto uradi u kući, ode na pijacu, obavi sve što se nije stizalo tokom sedmice, ali opušteno, bez žurbe i uz uživanje u aktivnostima koje su “subotnje”. Lagano ispijanje jutarnje kafe sa familijom, uz med ili slatko, se podrazumeva, a susreti s komšijama ili prijateljima bili su po “rasporedu časova” prijatni trenuci uživanja i opuštanja.
A nedelja? Ne pitaj za nedelju. Nedelja je bila sveti porodični dan u kojem se događaju samo lepe stvari. Susreti sa bližom familijom na zajedničkom nedeljnom ručku (kod koga god bilo), popodnevne šetnje posle ručka “da se slegne”, omiljena serija na televiziji uveče i raniji odlazak u krevet, kako bi sutra krenuo na posao odmoran i čio.
Sve je to, u žurbi i ludnici današnjice, nestalo kao mehur od sapunice. Pretvorili smo se u “one tamo sa Zapada” koji nemaju vremena jedni za druge, kafu piju s nogu, ručaju gde stignu, a međusobno razgovaraju mobilnim ili porukama bez mogućnosti da razmene informacije o osnovnim stvarima koje se tiču porodice, a kamoli da pitaju “kako ti je danas protekao dan”? Koga još briga kako ti je protekao dan, a i da ga je briga, nema vremena da te sluša.
U tom srećnom vremenu, u kojem su postojale subote i nedelje, primala se i plata od koje si mogao da živiš. I nisi subotom prebirao po novčaniku da vidiš šta ti je ostalo do prvog i da li smeš, ili ne smeš da kupiš meso za ručak koji je “nedeljni” samo zato što je u nedelju.
U tom srećnom vremenu, koga smo se otarasili kao nečeg prevaziđenog i zastarelog, mogli smo da dišemo punim plućima. Da napravimo prostor u duši za uživanje, za posvećivanje pažnje onima koje volimo, za sreću. Baš tako, imali smo vremena i povoda za sreću.
Nešto razmišljam, čekajući ovu nedelju, je li problem u nama, ili u nedeljama koje su se odmetnule, pa nisu više onakve kakve su nekada bile. Htela bih da okrivim nedelju, po ustaljenom šablonu bacanja krivice za sve što ne valja, na drugoga……..htela bih, ali vidim da ta nesrećnica nedelja ništa nije kriva. Ona dolazi i odlazi kao što je uvek činila, dolazi posle subote i odlazi pre ponedeljka. I ništa se nije promenilo u njoj, promenilo se u nama.
Želela bih da se vratim u moju nekadašnju nedelju, da se probudim sa lepim mislima na sve što me toga dana čeka. Ne ide mi od ruke. Budim se s mišlju “dal da se umijem, il da se ubijem”, i od čega prvo da počnem, kako bih maksimalno iskoristila taj dan koji, gle čuda, traje samo 24 sata. Pijem kafu s nogu, razume se, režim na ukućane i strahujem da mi se neko slučajno ne najavi da će doći u posetu. Ručavamo, mi koji smo preostali u kući za ručavanje, ručavamo “na dve na tri” kako ne bi arčili dan na nepotrebne aktivnosti, poput ručavanja, pijemo kafu reda radi kako bi očuvali tradiciju ispijanja kafe posle ručka, i nastavljamo da sve radimo na brzinu, kako bi stigli da ga smestimo u tu nesrećnu nedelju , koja toliko kratko traje. I ležemo umorni, kako bismo ustali još umorniji u ponedeljak ujutru, ljuti na sebe što ne umemo da živimo ko ljudi.
Zato tražim, ne – zahtevam da mi se vrati moja nedelja, u kojoj sam uživala i živela. Ako je neko slučajno nađe, neka mi odmah javi. Biće bogato nagrađen, iako nemam para. Ali, zaradiću. Uostalom sve ovo radim, da bih zaradila. Pa ću da platim da mi neko vrati život, koji se bitno razlikovao od životarenja.
8.Septembar
