Fejsbuk je divna stvar za razonodu, komunikaciju sa virtuelnim prijateljima, za gubljenje vremena kada ga imaš na pretek pa ne znaš šta ćeš s njim, ali fejsbuk može biti i jako koristan, ukoliko ga upotrebljavaš na mudar način.
Tu možeš, pre svega, doći i do vrlo upotrebljivih informacija o vrednim pažnje ljudima, o kojima današnji mediji ne pišu jer su zauzeti senzacijama i izvitoperenim informacijama koje nikome nisu potrebne…..možeš, dakle, između redova pronaći vesti o pametnoj deci koja dobijaju nagrade, o ljudima koji su nešto uradili u životu a nikoga nije briga, o onima kojima je pomoć potrebna a nikoga to ne dotiče…..Sijaset korisnih informacija možeš pronaći, informacija koje nečemu služe.
I još nešto, vrlo važno. Na fejsu možeš pročitati ljude, shvatiti ko su i kakvi su, koliko su u stvarnom životu uspeli da navuku masku i koliko se foliraju glumeći nešto. Tu na ovom mestu mnogi pametni postaju glupi, mnoga gospoda padne na dno, mnogi „obrazovani“ pokažu svoju prazninu na delu…..po komentarima ih prepoznaješ ko su i kakvi su.
Zapanjuje činjenica koliko smo se u životu prozlili, u kojoj meri nam sve postojeće smeta i do koje granice smo spremni da idemo, kako bismo svoju pamet pokazali i svoju mudrost izrekli baš tu, na tom mestu, na kojem će mnogi imati priliku da je priočitaju. Fejs je „psihijatrijski ležaj“ za lečenje mnogih isfrustriranih ljudi, nezadovoljnih sobom i svojim životom, ljudi koji bi da menjaju svet kritikujući sve odreda i svakoga ponaosob. Zanimljivo je u kojoj meri gore navedeni likovi smatraju da su bogom dani da pljunu na svakog, da kritiku upute bez rezerve i da pride i likuju nad svojom pameću.
Fejs je prilika da upoznaš ljude, ako želiš da ih upoznaš. Da se razočaraš u njih, ili da te (mali broj doduše) iznenade svojom mudrošću, duhovitošću i znanjem koje kriju pred svetom.
Tu srećeš ljude koji se u ama baš sve razumeju. U ekonomiju, politiku, kulturu, sport…… koji zaviruju u tuđe živote bez srama i stida, koji sude iako sudije nisu, koji se rugaju ne gledajući sebe u ogledalu, koji znaju sve , iako ne znaju ništa.
I baš me briga, kažem ja, za njih takve kakvi jesu. Za njihovu pamet, promisao i primitivni rečnik koji koriste. A onda, razmišljajući malo dublje o tome, shvatim…….ej, pa oni formiraju javno mnjenje, oni nam kroje sliku o društvu, oni nas kancerogeno ubijaju kao ljude. I u dilemi sam, čitajući neke komentare, da li da im kažem nešto, ili da ništa ne kažem. Ako kažem – utopiću se u masu koja talasa primitivizmom i nekritičkim, šupljoglavim mislima. Ako ćutim, oni će ćutanje shvatiti kao pristajanje na njihovu izvitoperenu filozofiju. Da im se pridružim, kako bi bili prijatelhji, ne mogu…..ni u snu. Šta bi valjalo činiti?
Pronađem katkada (ali vrlo retko) prijatelja s kojim bi i mogla reč da promenim. Ali mi nekako milije da je promenim uz kaficu i pogled uprt u nečije oči. Da se osetimo da smo prijatelji, da razmenimo misao (makar nam se misli i razlikovale) i da posle toga budemo bogatiji kao ljudi.
Ne dopadaju mi se te društvene mreže nikako. Ubile su čoveka, čistu misao, lepu reč i dobro u čoveku. Tamo, na tim mrežama, svi nekako bivaju isti. Ko klonirani. Svi kopiraju jedni druge i pokazuju se svetu onakvima , kakvi nisu.
Odričem se javno svih fejsbuk prijatelja, osim onih koji bi rado da razmenimo misli ko ljudi. I da živimo u stvarnom, a ne virtuelnom svetu.
30.Jun
