Čitam po ko zna koji put tekst koji je napisala hrvatska kolumnistkinja Vedrana Rudan, a koja se vakcinisala u Srbiji, čitam da bih nas bolje upoznala. Čitam i ne mogu da verujem da smo to mi, i da mi ne primećujemo nas onakve, kakvi zaista jesmo. Razmišljam: jesmo li mi, ili je luda Vedrana Rudan? Nemoguće je da se sve to, o čemu ona piše, događa u zemlji Srbiji, a mi to ne vidimo. Nemoguće je, mislim, da sami od sebe pravimo zlotvore i konstruišemo iskrivljenu sliku o našoj stvarnosti, koju neki „jedvačekajući” progutaju bez vode. Stvarno je nemoguće da smo do te mere naopaki.
Neko, ko je mesecima čekao vakcinu u svojoj demokratskoj Hrvatskoj koja je pri tom i evropska zemlja, dobio je ponudu telefonom da dođe u Beograd i vakciniše se bez problema. Ima pravo, saznala je Vedrana Rudan, zato što je novinar, zato što je to pravo stekla i kao autor mnogih knjiga objavljenih u Srbiji, zato što je u poodmaklim godinama a kod nas se to vrlo uvažava, i još mnogo „zato”, što u Hrvatskoj nije imalo prođu.
Pa onda put u Srbiju, pa vakcinisanje na Sajmištu, pa ljubazni ljudi i medicinsko osoblje, pa ponuda da izabere vakcinu koju hoće, što je ona nazvala „Švedskim stolom vakcina u Srbiji”. A posle svega – šetnja Knez Mihajlovom kojom se ljudi bez problema šetaju sa maskama, ispijanje kafe u kafiću, normalno ispijanje kafe koja čoveka vraća u život, usput primećena izložba hrvatskog slikara Vlaha Bukovca „Slikarstvo neprolazne lepote” i posećenost izložbe za koju je, usput budi rečeno, ulaz besplatan.
Evropski čovek, pristigao iz Evropske Hrvatske, bio je načisto zapanjen.”
„Sreća, sreća, sreća. A onda te uhvati neka tuga. Vratit ćemo se u zaključani grad, u zaključanu zemlju, među ljude koji su od svojih političara i Evrope očekivali spas, a dobili……
(POKR….stavi neku vakcinaciju)
Ovdje u Hrvatskoj se za Srbiju kaže da – sjedi na nekoliko stolica , šuruje sa Kinezima, Rusima, Amerikancima, i svima od kojih mogu kupiti cjepivo. Za razliku od Hrvatske koja ne šuruje ni sa kim. Hrvatska ne sjedi ni na jednoj stolici, Hrvatska sjedi na guzici i ukočena bulji čekajući milost svojih gospodara. Ovih je dana zapanjujuće jasno, uzalud” – piše Vedrana Rudan i dodaje „za tri tjedna krećemo po drugu dozu. Opet ćemo slobodno piti kavu, među neznancima ili sa prijateljima. A posle ću skinuti masku, poljubiti unuka i reći mu – ovo ti je nonin beogradski poljubac.”
Tako piše Vedrana Rudan, a slično pišu i mnogi drugi o nama, poznavajući nas izgleda bolje, no što sami sebe poznajemo. Nas, kao ljude, prilike u našoj zemlji, događanja u njoj, sve ono što nas odlikuje i razlikuje od drugih, i sve ono što nas kao vrlina krasi. I napredak u mnogim oblastima naše „neevropske zemlje” i to ne primećujemo, to primećuju neki drugi, koji nas gledaju sa strane, koji mere, vagaju, upoređuju i izvode zaključke. Ne, nama sve to nije potrebno. Mi apriori znamo da živimo loše, da nam ekonomija ne valja, da se u našoj zemlji ništa ne radi, da zaostajemo za svetom, da smo jadni bedni i siromašni, da nemamo ovo i ono, da zaostajemo za ovim i onim, da smo vazda na iivici egzistencije, da mnogo radimo a malo zarađujemo, da nam je vlast nikakva, da nemamo slobodu mišljenja, izražavanja, življenja ……….jel da ređam ja još sve ono što smo iskopali, kako bi sebe nacrnili i pokopali pred sobom i svetom? Onu drugu stranu, istinsku i u praksi proverenu, vešto guramo pod tepih kao da nas je sramota da je istaknemo, kao da nam neko plaća da je sakrijemo.
Zato se, iskreno priznajem, zapanjim i zbunim pred ovakvim tekstovima, poput Vedraninog, kao da slušam reči o nekom drugom, nekom tamo daleko, a ne nama.
I onda mi biva žao što smo takvi kakvi jesmo, što sebe posipamo pepelom, što ne umemo sebe da cenimo i volimo,
što nećemo prstom da mrdnemo kako bismo sve oko nas učinili lepšim i boljim. A raspoloživog materijala ima kao na tacni. U svemu, pa i u ljudima, samo kada bi bili malo drugačiji.
Čujem ovih dana i podrugljive komentare kako eto vakcinišemo i strance, samo da bi povećali broj vakcinisanih. Pa je li moguće da smo u toj meri „uvrnuti” i da smo beskonačno zatrovani kojekakvim teorijama zavere i spremni da sve učinimo kako bismo dokazali da je to što vidimo oko nas farsa i iskrivljena slika stvarnosti, zarad nečije promocije i želje da sačuva vlast.
A da pokušamo obrnuto i odemo u Hrvatsku da se tamo „cjepimo”. Šta mislite o tome? Ja mislim da to, ipak, ne bi išlo. Evropa je to, a ovo ovde ja Balkan, i Srbija na Balkanu, koja krči sebi put ka tim evropskim vrednostima. Pa se ponekad pitam, kog li se đavola mi uopšte upinjemo i mučimo, ako standarde postavljaju neki, koji nam u mnogočemu ni do kolena nisu.
