Epidemiolog dr Branislav Tiodorović izjavio da bi svi koji ne poštuju mere treba da odgovaraju.Bilo koja oštrija mera od ovih koje postoje ne bi bila opravdana, uključujući i policijski čas, kazao je on za beogradske medije.
I to je suština priče. Bila, i ostaće. Može država da donese bilo koju meru, ako se ona ne poštuje – džaba ti bilo. A neće da se poštuje, sve dok nas neko ne udari po džepu. Preporuka koja udara na savest svakog pojedinca, pojedincu znači taman toliko koliko i lanjski sneg. Ali kazna za nepoštovanje bi itekako značila. Kada ti izbije pare iz džepa, sa kojima i inače kuburiš svakodnevno, pa nemaš za osnovne životne potrebe – itekako bi te nateralo da uključiš mozak i staviš savest u pogon.
Sve je to dokazano u praksi. Doduše ne u našoj, ali u praksi nekih drugih zemalja. U Italiji je, recimo, kazna za nenošenje maski na otvorenom, dakle na ulici – 400 evra. I neodgovorni je plaćaju bez mogućnosti da se iz situacije izvuku. Policija šeta na sve strane i kontroliše sprovođenje ove, možda za nekoga besmislene, ali korisne preporuke. Jer i u Italiji je to preporuka, ali preporuka koja se – ukoliko se krši – skupo naplaćuje. Pa ti vidi – hoćeš li da se ponašaš ko civilizovan čovek, ili ćeš da pišaš uz vetar – na svoju štetu razume se.
U Nemačkoj su kazne slične, a ukoliko jedno te isto lice napravi prekršaj po drugi ili treći put, onda je kazna 3 i po hiljade evra, a može i u zatvor da se zaglavi. Što baš i nije fazon. Da zaglaviš u zatvoru zbog maske.
Ako je za utehu, čovek je čovek sa sličnim mentalnim sklopom u bilo kom delu planete zemlje. Nismo mi posebni, ali mi se čini – ipak smo malo posebniji. Zato što u ovoj, a i u bilo kojoj drugoj situaciji, bagatelišemo ono što nam se kaže, ako je odluka u našim rukama. Osim toga, mi smo narod koji ne voli kada mu neko nešto nameće. A to smatramo kao namet. Nema veze što time štitimo svoje zdravlje i svoj život, ima veze što neko pokušava da naš, lični, život uređuje po sopstvenim merilima. Posebno nas nervira ako to čini država koja, kako kažemo, stalno vrši presiju na nas.
Kadra smo da izmislimo mali milion priča kao argument za naše naopako ponašanje. Znamo mi (kao najveći stručnjaci) da maska ništa ne znači, upoznati smo s tim da i distanca ne vredi mnogo, jer…..pa onda potežemo argumente poput: eno moj komšija Pera, on nikada ne nosi masku, grli se i ljubi sa svima i šta mu fali. Možda bolje od nas znaju lekari, koji ne skidaju maske ni u zatvorenom ni na otvorenom, ali koji su vlastitim očima gledali one koji se guše, umiru, njihove porodice i haos koji se u bolnicama događao od marta naovamo. Znaju, jer su mnogi od njih skapavali u bolnicama ne odlazeći kući danima, bili izloženi riziku da i sami dobiju kovid, strahovali za svoje porodice kojima mogu da prenesu virus…….znaju, ali mi ne znamo i sve smo zaboravili za vrlo kratko vreme. Zaboravili smo i kako smo licemerno pravili buku sa naših prozora, kako smo ih proglašavali herojima kada smo cvikali od onoga što se oko nas događalo, zaboravili smo da su i oni – poput dr Laze – umirali jednako kao i ostali svet. Ubismo se praveći performanse oko imena dr Laze, i zaboravismo ga dok si trepnuo.
Neko nam sada ozbiljno kaže da treba da nosimo masku, da peremo ruke,da držino distancu, da izbegavamo veće skupove – a nama i to teško. Ko da su nam rekli da idemo na Mars, i to peške, pa nam se sve to čini neizvodljivo i nemoguće. Maski ima, ruke valjda u 21 veku peremo potrebno je samo da ih češće peremo, distanca ništa ne košta, a izbegavanje većih skupova uopšte ne boli. Ali mi ne možemo ni to za sebe, ne zbog nalogodavaca, da učinimo. Teško nam, nervira nas, a što je najgore sebe proglašavamo herojima kada pravila kršimo. Nešto smo važni, nešto smo značajno učinili i postali veliki kada ponosno izgovorimo rečenicu : Ma mene to ne zanima. Ja masku ne nosim, jer pouzdano znam da ne štiti od korone i pouzdano znam da oni oko mene, sa kojima se družim, nisu zaraženi.
Ubiće nas naše sveznanje jednoga dana. Mi smo narod koji se razume, ne samo u koronu koju ni svetski naučnici još uvek nisu proučili, već i u politiku, privredu,nauku, kulturu……ma u svakoj oblasti smo veći Pape od Pape. I u stanju smo za gušu da se povatamo kako bi dokazali da je to što tvrdimo istina, a nije istina ono što tvrdi neko ko je godinama gulio klupu da bi znanje stekao. Za nas su svi glupi, samo smo mi pametni.
A šta nas košta da nataknemo tu nesrećnu masku, pa ne ujeda. Kinezi su je nosili i kada nije bilo korone, zbog zagađenog vazduha u pojedinoim delovima. I nisu umrli zbog toga. Naprotiv ne umiru, baš zato što poštuju pravila.
Daleko smo mi od Kineza i njima sličnih, ali bismo mogli makar malo da se uzmemo u pamet i porazmislimo šta dobijamo, a šta gubimo zato što smo bandoglavi. I da jednom zauvek sebi utuvimo u glavu da nepoštovanjem mera nanosimo štetu ne samo sebi, već i ljudima oko nas. Ko nas je ovlastio da ugrožavamo tuđe živote, ako smo već sami odlučili da se samoubijemo?
E zato su kazne, debele kazne, neophodne. Kako ne bismo svojom neodgovornošću ubijali druge. A ako sebe baš hoćemo, ima i jednostavnijih i bržih načina.
24.oktobar
