Koluko puta danas čujete rečenicu: „Ma pusti me, molim te, umoran sam od života.“
Pošteno – i ja često izgovaram ovu izanđanu rečenicu. Sednem, stavim prst na čelo i debelo razmislim: Jesam li ja stvarno umorna od života? Pa život je nešto najvrednije čime smo darivani, a mi umorni od života. Prisetite se samo svih prednosti koje život svakom čoveku pruža, a čovek ih ne koristi.
Ne, nismo mi umorni od života, umorni smo od neprestanog ponavljanja istih grešaka na čijem ispravljanju ništa ne radimo. Prosto sedimo skrštenih ruku i molimo Boga da ih ispravi umesto nas.
Nismo umorni od života, umorni smo od razočarenja, povreda i izdaja drugih, umorni smo od nečovečnog ponašanja sa kojim su ljudi navikli da se bave. Umorni smo od samosažaljenja u kojem na sebe gledamo samo kao na žrtve okolnosti i druge ljude, bez ikakve mogućnosti da sami nešto promenimo.
Strah od koječega nas je umorio dragi moji. Strah da ćemo pasti, nešto izgubiti, biti izmanipulisani…….strah koji nas tera u ćorsokak u kojem ne vidimo šansu za bolje sutra. Umorni smo od okretanja unazad, od traženja u prošlosti zlatnih vremena i sećanja na bolje dane, koji se nikada više neće ponoviti. U tom traženju uvek nam nešto nedostaje kako bismo bili srećni i jaki.
Često smo umorni i od reči koje smo izgovorili, a koje nam nisu donele ništa dobro. Hteli bismo da vratimo vreme i ne izgovorimo ih ponovo. Ne može, a to nas ljuti.
Umorili smo se od dokazivanja drugima da smo u pravu – od dokazivanja svega i svačega – počev od ideja, preko snova do kojekakvih uverenja koja se kose sa drugima, ali mi pošto poto hoćemo da dokažemo da smo baš mi u pravu.
Umorili smo se od osećaja manje vrednosti, nedostatka vere u sebe, brige i drugih osećanja zbog kojih smo potonuli i koja nas dovode u stanje u kojem mislimo da smo se umorili od života.
I što je najgore u priči – stalno ponavljamo iste greške i ne radimo ništa.
Nismo mi, dragi moji, umorni od života – željni smo ga itekako. Željni smo lepih osećanja, pažnje nežnih reči, željni smo povratne informacije satkane od dobrote i ljubavi. I opet kažem – ništa ne činimo da bismo sve to dobili.
Da li vam je ikada palo na pamet da sve to nekome pružite, a onda sačekate fit bek. Da vam se vrati pruženo. A vratilo bi se, zasigurno bi se vratilo. Jer, čovek je kao ogledalo. Ono što mu pruža, to mu se i vraća. Ako se pred ogledalom smejete – nema šanse da će vaš odraz u njemu biti smrknut i namršten.
Nije ovo nikakvo motivaciono predavanje, prosto je pokušaj osvešćivanja, kako život ne bi iscurio u prazno i kako se počinjenih grešaka ne bismo setili prekasno. Pa, molim vas, ko nije željan osmeha, ljubavi, sreće, unutrašnjeg mira i spokojstva? A sve mu je to nadohvat ruke, samo ruku treba da pruži. Život nam nudi dve strane: svetlu i mračnu. Pitanje je koju ćemo od njih odabrati. Ispravno bi bilo onu, koja pruža mogućnosti da se nešto promeni.
Zavidimo ljudima koji su srećni. Nisu oni srećni jer im je život dao više, srećni su zato što ponuđeno od života umeju da koriste. Život troše na pravi način, ne gubeći vreme i ne kukajući nad svojom sudbinom.
Kada ustanete, već narednog jutra jer ste i ovo potrošili na umor od života, recite sebi „dobro ti jutro srećni čoveče. Dobio si još jednu šansu da iskoristiš sve ono što imaš i ne kukaš nad onim što nemaš“. A svi mi toliko toga imamo, da se jedva i smesti u jedan život. A ono što nemamo, svakako nam i nije trebalo.
I kao što rekoh na početku – nismo mi umorni od života, umorni smo od neprestanog ponavljanja istih grešaka na čijem ispravljanju ništa ne radimo. Prosto sedimo skrštenih ruku i molimo Boga da ih ispravi umesto nas.
29.oktobar
