Svet je danas krcat čudnim pojavama i neobičnim ponašanjima, tako da više i ne obraćamo pažnju na neke od njih, jer se prosto utapaju u svet nenormalnosti. Relativna je stvar šta je danas normalno, a šta nenormalno. Često dolazim do zaključka da je stvarno nenormalno biti normalan. Bodeš oči i smešan si, ponekad te okolina i sažaljeva kao jadnika, koji se ne uklapa u sredinu.
Za vikend je u Beogradu, ispred spomenika Stefanu Nemanji, održan neobičan performans u kome su žene vrištale.Reč je o performansu umetnice Dee Džanković u kome je učestvovalo preko 100 žena. Baš mi krivo što nisam mogla to da vidim, al možda i Nišlijke odluče da kopiraju Beograd, pa će mi se ukazati prilika da nesvakidašnj i neobičan događaj doživim i u lokalnoj sredini. Što Beograd mora da bude bolji od nas? Ili gori, svejedno je. Možda nam nedostaje umetnica tog kalibra, ko zna, iako bi svaka žena mogla, u kontekstu ove priče, da se nazove umetnicom.
Umetnica Dea Džanković je htela da iznese problem stanja mentalne, emocionalne i fizičke iscrpljenosti, prouzrokovanog dugotrajnim i intenzivnim stresom, koji je inicijalni pokretač za izvođenje ovog umetničkog akta, i smatra da bi trebalo da se vrišti ispred svih vodećih institucija grada Beograda i Srbije, jer su one najodgovornije za ovo stanje koje osećaju mlade žene širom naše zemlje.
Dobro, ako će to nešto da pomogne, u redu je.Imamo i mi , ovde u Nišu, važne institucije, pa bi mogle da povrištimo malo ispred njih, a onda – tako zdravo zalečene od stresa i mentalnih poteškoća , odemo kući i nastavimo da radimo do sledećeg vrištanja.
Umetnica je izjavila da se vrištanjem iskazuje bes, a on predstavlja jednu vrstu pokretačke snage. Postoji velika stigma kada su u pitanju žene i iskazivanje besa, jer kad pomislimo na besnu ženu automatski se lepi etiketa „histerična“, dok se za muškarca nikada ne kaže da je „histeričan”. Dobro, ne kaže se da je histeričan, ali se kaže da je lud. Što će reći da bi i muškarci mogli da se dosete da ispred važnih institucija istresu svoju ludost.
E, sada ću da budem ozbiljna.Uz uvažavanje svih naučnih postulata učesnica u performansu, koje terapeutski upražnjavaju vrištanje. Vrište i ostale žene, nemojte da mislite da ne vrište. U kući, na poslu, na ulici – ali brate vrište prirodno, kada im se vrišti. Ne po narudžbini i u funkciji performansa, jer to više nije to. Vrištiš kad ti se vrišti, psuješ kada ti se psuje, plačeš kada ti se plače, smeješ se kada ti se smeje…….. U tome je caka, lečiš svoju psihu kada joj je lek potreban. I ne gomilaš bes u sebi, koji može da te odvede kod neuropsihijatra.
Ova metoda je, većini normalnih žena, poznata od davnina. I naše bake su je primenjivale, a pojma nisu imale šta znači stres i nagomilani bes u nama. Lično mislim da neke žene danas previše filozofiraju,i pokušavaju da nam naučno objasne sasvim proste stvari, koje je su proste ko pasulj. Uključujući i psihoterapeute, kojima pričamo ono što smo nekada pričale komšinicama, s tom razlikom što nam psihoterapeut uzme debele pare za slušanje, a komšinica nam još i kafu skuva.
I još nešto, kontajući tako po glavi, mislim. Mislim da ovakve stvari mogu da rade samo žene koje nemaju šta da rade. Ozbiljno vam kažem. Jer žena koja ima šta da radi, nema vremena za performanse. Osim toga rad joj pomaže da ne vrišti pred Skupštinom, a kada radi ima i vajde od rada. To ne znači da trpi, već da joj je život ispunjen. A to opet znači da onima koji vrište nije, i da postoje praznine u njihovim životima. Pa ajte molim vas drage žene, popunite te praznine nečim korisnim, loše zvuči to vrištanje. Čak i ako mislite da lepo vrištite. Vrištanje je, ipak, vrištanje.
11. maj
