„Jao, molim te pusti me sada. U strašnoj sam gužvi“ – rečenica je koju često danas čujemo, ali je najčešće ne razumemo. Posmatraš čoveka, ne vidiš nikakvu gužvu, ali on – mora se priznati – deluje „zgužvano“. Nešto petlja, nešto žuri, sav je u haosu, a nije ti jasno zbog čega. Prihvataš, ipak, izgovorenu rečenicu jer ko zna, možda ti ne razumeš šta on radi. Ipak je to njegov, a ne tvoj posao. A ako je njegov, logično je da on zna šta radi. I zna da je u gužvi. Slegneš ramenima, i čekaš da se oslobodi gužve jednoga dana, pa da ti izađe u susret za ono što si nameravao da izgovoriš. A to „ono“ je vrlo često najsitnija sitnica koja može da se reši za tren, ali ti čekaš jer je gospodin „u gužvi“.
Staneš ispred nekog šaltera, vidiš dotičnu osobu iza koja nešto petlja, premeće u rukama, premešta s jednog mesta na drugo……ne vidiš smisao radnji, ali kao svaki normalan čovek pomisliš da on radi svoj posao, ali ti to ne razumeš, te se stoga naoružaš strpljenjem i čekaš da prestane da se besmisleno ( po tvojoj proceni) lomata.
Sedneš kod lekara, skineš se do pola i čekaš. Moraš da čekaš, jer se je lekar udubio u telefonsku priču koja nema kraja, a tek što nema smisla u kontekstu posla koji bi trebalo trenutno da obavlja, o tome nećemo. Čuješ sve što ne treba da čuješ i pretvaraš se da nisi čuo tako čekajući, da bi na kraju bio prinuđen da slušaš stereotipno izgovorenu rečenicu: „Izvinite, baš sam danas u gužvi“.
Svi nešto rade i svi su u gužvi, a rezultate te gužve ne vidimo. Pa – ili oni ne rade kako valja, ili smo mi sa strane toliko glupi, pa se ne razumemo u njihov važan posao.
Retko ćete na ovim našim prostorima, u bilo kom poslu od javnog značaja, sresti čoveka koji bez suvišnih komentara sluša ono što mu kažete i radi onako, kako bi trebalo da radi bez pogovora i suvišnih reči. Mi svaki, pa i najprostiji posao do te mere usložnimo, da izgleda kao operacija na mozgu. Ili, možda, oni koji to rade namerno tako rade, kako bi dali sebi na značaju i kako bi posao koji obavljaju podigli na viši nivo.
Čovek se, naprosto, zabezekne kada mu se dogodi da bilo koji posao završi glatko, bez problema i dugačke priče. Posumnjaš u tako završeni posao, kao da nije obavljen kako treba. Prosto ne možeš bez one „gužve“.
Često se pitam – zbog čega sve što je jednostavno, moramo učiniti složenim i komplikovanim. Zbog čega izmišljamo dodatne i nepotrebne radnje kojima drugim ljudima zagorčavamo život i najblaže rečeno jedemo vreme. Može li to drugačije?
Naravno da može, ali posao koji se obavlja treba poznavati i znati da ga radiš i u pola noći, ako ustreba. Koliko je danas ljudi na raznoraznim mestima koji ne znaju svoj posao? Zato što se – ili nisu školovali za njega, ili nemaju dovoljno iskustva a i ne trude se da ga steknu, ili pak samim saznanjem da su do njega došli misle da sve znaju i sve mogu. A niti znaju, niti mogu. Samo im se, nadobudnima, tako čini.
Problem je u tome što ovakvi slučajevi nisu sporadični. Raširena su pojava koja usporava funkcionisanje čitavog sistema, na koji se svi žalimo. Sistem ne funkcioniše – imamo običaj da kažemo. Pa ko čini sistem? Marsovci, ili mi pojedinačno. Zarđa jedan točkić u sistemu, i sve ode do đavola. A nama su mnogi točkići zarđali iz raznoraznoih razloga. Zbog političkog zapošljavanja neukih, zbog rodbinskih i kojekakvih drugih veza, zbog uvažavanja svega samo ne znanja i umeća. I posle nam kriv đavo.
Kako je divo posmatrati ljud, koji znaju svoj posao, dok rade. Njima ništa nije teško, nikada nisu u gužvi i sve rade lagano ko da je sve vreme sveta njihovo. A što je najvažnije – i urade. I sve to uz osmeh i ljubaznu reč.
Duško Radović je rekao: „Lepo je kada neko može više nego što hoće, pa sve radi otmeno i elegantno, bez napora i grča. Strašno je gledati one druge, koji bi hteli više nego što mogu. Oni žive i rade kao da se dave…….Ako radite dobro, ne morate raditi mnogo. samo oni koji ne umeju da rade, imaju utisak da rade mnogo“……..A ja bih dodala : I da su u večitoj gužvi.
23.septembar
