Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO DA NE KAŽEM – U ČEKANJU JE SUŠTINA

ŠTO DA NE KAŽEM – U ČEKANJU JE SUŠTINA

0

Vreme leti, čujemo često, posebno to ističu ljudi u godinama koji kažu da, kad ostariš, vreme naprosto odleprša ……i eto ga kraj života. A život bi valjalo živeti između početka i kraja, u protivnom gostovanje na ovom svetu nema smisla.

Živimo li mi danas, ili se nekako drugačije zove ono što nam se događa i što neminovno nosimo na svojoj grbači, hteli to ili ne.

„Samo se pretvaramo da živimo, dok čekamo nešto“ – kaže Čarls Bukovski. Nemate pojma koliko je u pravu. Pretvaramo se da živimo, čekajući nešto. Čekaju svi, i oni koji su bogati i oni koji su siromašni, i oni srećni i oni nesrećni, i optimiste i pesimiste…..svi nešto čekaju. Očekivano se ponekad i dočeka, mada retko. U čekanju je suština.

Od samog dolaska na svet, čovek čeka. Mali čovek da postane veliki, da krene u školu, da školu završi, da se zaposli, uda ili oženi…….da postigne nešto i, po nekakvim zamišljenim merilima, bude srećan. To su neka opšta čekanja, koja svima pripadaju. A onda svako ima i svoja posebna čekanja, vezana samo za njegov život i ničiji više. I čekanja, koja nametnu prilike, poput korone koju čekamo da se završi i da konačno danemo dušom. A u međuvremenu čekamo da popuste mere, da se otvore granice, da stignu vakcine, da………Živimo li mi to, ili čekamo?

Sve to čoveku ponekad dojadi, digao bi ruke, ali ne može. Jer, ako odustane, onda tek ničega neće biti. Čekanje ga drži u životu.

U međuvremenu život promiče. I sve lepe stvari u njemu promiču nezapaženo i odlaze u nepovrat.

Jer, kad vam se rodi dete, i maleno je, i slatko…….ako propustite te trenutke čekajući da se zaposlite, ili kupite nameštaj, ili dođete do stana……nikada se više neće vratiti. Ako zaboravite da razgovarate s njim, da pevate, crtate, igrate ringe ringe raja, nikada više to nećete činiti, jer će dete da odraste, a vi ste ga izgubili čekajući trivijalne stvari koje bi se dogodile ili ne bi, uprkos vašem čekanju.

Koliko vremena izgubimo na sređivanju kuće, na čišćenju, na kojekakvim marginalnim glupostima, ne zapazivši da je napolju lep dan, ogrejalo sunce, da se tu pred našim očima događa mali milion stvari u kojima možemo da uživamo, da ih iskoristimo i napunimo baterije. Da uživamo u životu. A mi odabrali opciju brisanja prašine, koju opažamo samo mi i niko drugi.

Ne živimo mi, posebno danas, ne živimo. Ne zato što je teško vreme, kako imamo običaj da kažemo, već zato što ne umemo da živimo. Vremena su oduvek, na ovaj ili onaj način, bila teška. A živelo se. Neko je umeo, a neko nije.

Kada vam vaša odrasla deca kažu: znaš, sve si učinio za mene, zahvalan sam. Ali nisi sa mnom sedeo na podu, i nismo crtali zajedno, nismo se zajedno igrali u dvorištu, nismo trčali, pevali, smejali se zajedno…….E onda shvatite da ništa niste učinili. Kuvali ste najbolje ručkove za svoju decu, kupovali im najbolje patike od poslednjih para, podizali kredite da ih školujete i napravite im svadbu, a oni zapamtili da sa njima niste sedeli na podu, i niste crtali. Kakvi nezahvalnici, prva je pomisao praćena razočarenjem. A onda shvatite da su potpuno u pravu. Svojim ponašanjem vi ste pokvarili dva života: detetov, kome je trebalo nešto sasvim drugo i zbog uskraćenog je bilo nesrećno, i svoj, jer ste ispunjeni nervozom čekali da završite sve propisane obaveze, a niste sa njim umeli da živite.

A toliko je sve jednostavno, kad si živ. Dovoljno je samo da budeš živ i srećan zbog takvog saznanja. Za sve ostalo vrata su otvorena, mogućnosti neograničene, a želje ostvarljive, jer ništa ne koštaju. Pri tom, i srce puno – vaše, i onih oko vas.

„Samo se pretvaramo da živimo, dok čekamo nešto“ reče Bukovski. Što ne bismo prestali da se pretvaramo i počnemo da živimo. Život će proći i ovako i onako. Ponekad lep, ponekad ružan, ali prolazan svakako.

25.juli

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde