Stigoše juče i te nove mere Kriznog štaba. Svašta se govorkalo, svačim se pretilo, mnogo obećavalo – a ispade „tresla se gora, rodio se miš”.
Sve se zatvara danas, u četvrtak, petak, subotu i nedelju. Nema policijskog časa, izjavila je premijerka Srbije Ana Brnabić.Ona je nakon sednice Kriznog štaba saopštila da će se najnoviji presek stanja uraditi za vikend.
„Ovo je kompromisno rešenje, vidite da smo dugo i žustro raspravljali. Tri stvari smo pokušali da spojimo: zdravstveni sistem, ekonomiju i mentalno zdravlje ljudi“, kazala je premijerka i ponovila da je medicinski deo tražio i mere oročene na 14 dana.
Verujem ja da Kriznom štabu nije bilo nimalo lako. Šta god da je uradio, mi bismo prigovarali. Gde ti možeš da nađeš dobro kompromisno rešenje između zdravstvenog sistema, ekonomije i mentalnog zdravlja ljudi? Piši propalo, ništa od toga.
Rešenje je, kakvo takvo, pronađeno. Biće 5 dana umesto 14, biće zatvaranja koje nam onemogućava da se previše „mešamo” što bi se reklo, biće nam onemogućeno da odlazimo na neka mesta na kojima bismo mogli da se zarazimo, a hoćemo li se tako sačuvati od virusa. Koji se, uzgred budi rečeno, kako kažu lekari širi neverovatnom brzinom. Ni onaj stari, korona virus, nismo kasvetno upoznali i srodili se s njim, kad eto ti nekakvih novih sojeva i mutacija, sačuvaj me Bože. Ponekad mi se čini da ti, neki virusi, kruže tu oko nas, da nas vrebaju iza svakog ćoška u želji da nas, onako neoprezne, uhvate na spavanju. Pa se ti čuvaj, kad ne znaš kako da se čuvaš, od koga, i odakle.
Dakle, zatvoreni smo do ponedeljka. Medicinski deo Kriznog štaba je delimično zadovoljan. Ekonomski, verujem, ni delimično. Propade i ono malo što smo imali na raspolaganju. Može samo da se kuka i zapomaže, pomoći tu nema. Ili ćeš ostati bez para – pa se snalazi kako znaš i umeš, ili ćeš se zaraziti – pa vidi šta ćeš, ne bih ja da nagađam.
Sve se, nekako, svalilo preko leđa običnih ljudi. Koji treba da žive i prežive, a para nemaju jer ne mogu da ih zarade. Pa onda da vode računa o propisanim merama, koje treba da poštuju, jer ako ih ne poštuju mogu da zarade koronu, a kada je zarade – može svašta da bude. Pa em nemaju para, em su bolesni, em…….ne smem dalje da razmišljam…….ponekad je bolje da čovek zaustavi misli i pravi se neuk.
Mentalno zdravlje ljudi! Verujem da je Krizni štab i o tome razmišljao, ali ne verujem da bilo šta može da učini da bi mentalno zdravlje svakog od nas bilo očuvano. Ko guske u magli smo. Peri ruke, nosi masku, ne idi temo, ne idi ovamo, ne ljubi se, ne grli se, ne pozravljaj se, vakciniši se, nemoj da se vakcinišeš, ne putuj, ne sedi u zatvorenom prostoru…….ih, mogla bih ja do sutra da nabrajam, a verujem i vi – pri čemu svakom od nas pojedinačno dođe da digne ruke od svega, pa kud puklo da puklo.
A ne može da digne, ne može jer se – iako to ne želimo da priznamo – svako od nas boji. Otvoriš oči – umro neko. Uključiš televizor, opet umro neko. Pozoveš telefonom prijatelja, prvo što ti saopšti je vest o nečijoj smrti. I u svemu tome ti treba da očuvaš mentalno zdravlje.
Najgore u priči je što nemamo krivca. Eh, kada bismo imali koga da okrivimo, lakše bi nam bilo. Bacali bismo drvlje i kamenje na njega svakodnevno, kao što to činimo i u mnogim drugim prilikama, kada smo u nekakvoj nevolji – ali ovoga puta krivac ne postoji.
„Uzdaj se u se, i u svoje kljuse”, kaže naš narod. Pa tako mu dođe i u ovoj situaciji. Poslušaj sebe, učini sve što možeš za sebe i svoje bližnje, a kada činiš to – učinio si i za druge za koje te, možda, i nije briga. I ne kuraži se mnogo, od toga nema vajde. Kad ne vidiš neprijatelja i ne poznaješ mu oružje, bolje je da se skloniš u zaklon, i ćutiš. Dok ne protutnji. A moraće, ništa nije do veka trajalo, pa neće ni ova korona. Mudrije je ostati živ, nego se junačiti.
17.mart
