Posmatram jutarnje programe nekih televizija, čitam naslove u novinama ( za tekstove nemam toliko živaca), gledam portale…….osluškujem razgovore ljudi uz kaficu u kafiću, autobusu ili na ulici, onako u prolazu. I sve se svodi na isto – tema je politika, a ishod je sukob.
Ne postoji tema na ovim našim, srpskim prostorima, koja ne može kroz direktnu ili indirektnu vezu, da se dovede u spregu sa politikom.Naći ćemo način i kišu, koja je iznenada počela da pada i nije nam po volji, da politički obojimo. I dovedemo do sukoba, u najmanju ruku sukoba mišljenja.
Televizijske emisije poslednjih godina liče na sudska ročišta. Voditelj je sudija, ispituje, prepituje, traži pozadinu, čak vređa ponekad kako bi iz sagovornika izvukao ono što je nameračio da izvuče, a onaj što sedi preko puta ako nije vispren u priči, može lako od sebe u studiju da napravi klovna. Ali, narod to voli da gleda. Prosto uživa u tome, a ima i šta da priča i prepričava u nastavku dana. O pametnom voditelju i glupom sagovorniku, koga je ovaj uništio.
Naslovi u novinama (posebno u nekim novinama) asociraju na izbijanje Trećeg svetskog rata. Samo što nije počeo, čini vam se. Čitate tekst, tražite užas, nastojite da pronađete suštinu, badava. Važno u priči je zlo, užas i sukob. Ali, narod i to voli. Prosto guta tekstove ispunjene ovakvim sadržajima i opet, kažem, opet u nastavku dana sve to nekome prepričava, mazohistički uživajući u zlu.
O portalima na društvenim mrežama neću ni da govorim. Svi su pametni, svi umeju i znaju da napišu tekst, i što je najgore u priči – svi sebi daju za pravo da sude i presuđuju. Narod i to voli, s tim što u ovom slučaju ima benefit – može da se na društvenim mrežama uključi u priču, da je dosoli i dobiberi i ponosno iskaže svoje mišljenje i stav, najčešće začinjeno grubim rečima i nevaspitanim ophođenjem.
A sve to prenosimo u svakodnevni život, u priču u autobusu, na ulici, ispred šaltera neke ustanove, kod doktora……pa i u školi, ako baš hoćete. Pretvaramo se u isfrustrirano društvo, u kojem ništa ne valja, sve treba menjati, a krivca lako pronađemo, pa bi njega možda trebalo i streljati.
Ko nam je posejao ovu mrziteljsku klicu, ne znam, a volela bih da znam.Jer svaka bolest se, kažu lekari, leči tako što lečiš uzrok. Pa bi, moguće je, mogli da se od nje izlečimo.Zašto se tako ponašamo, i gde sve to vodi? U dobro, sigurno ne. U još veće zlo, zasigurno da.
A izbor imamo, nije da ga nemamo. Uvek se može biti oštar umesto grub, istinu dokazivati blagim a ubojitim rečima a ne motkom u glavu, razgovarati a ne sukobljavati se, biti tolerantan a ne mrzeti. Ko nam je u glavu usadio pogrešnu opciju, ne bih sada da analiziram. Mada i ta činjenica može da se raščlani, i dođe do odgovora. Neko nas je naučio da je sukob jedina opcija, jer samo iz sukoba možemo da izađemo kao pobednici. A mi smo narod koji mnogo voli pobednike. Makar bili i na pogrešnoj strani.
27. Septembar
