Nije lako novinarima, kažem vam iz iskustva. U prilici su sve da vide, čuju, dožive izbliza, što bi se reklo. I znaju ko je ko, ko je šta, ko je kakav, i koliko foliranja ima u svemu napisanom, a opet pišu. Pišu o deset puta gorima od sebe veličajući ih, podmeću mikrofone za izjave ljudima koji ne znaju da beknu, a posle muku muče da ih učine pametnim da se narod ne bi smejao izrečenim glupostima od važnih ljudi, smeškaju im se klimajući glavom, a najradije bi mnoge od njih mikrofonom u glavu………
Novinari su najveći podanici na svetu, iako često “razvezuju” priče o nekakvom nezavisnom novinarstvu, o slobodi, o objektivnosti i šta ti ja znam o čemu još ne, što kao floskulu koristi zapadno novinarstvo, pa ajd i mi da se stavimo u red. Kao, mi bismo….ali nam ne daju, guše našu slobodu, brane nam da napišemo i uradimo po svojoj savesti. Nije, nego. Mogu da vam kažem da se najviše busaju oni, koji su ispali iz svih fazona, koji vlastodršcima nisu simpatični, koji ne mogu da se uglave u neku “rupu” koja nosi kakvu takvu “privilegijicu”…..onda šta će i kuda će, postanu ni krivi ni dužni veliki revolucionari u medijima, borci za slobodu govora koji bi svet da promene, ali ih gore navedeni sputavaju i ne daju im da dišu. Pa su zato loši novinari, a ne zato što su “stvarno loši”.
Postoji i druga grupa novinara. “Snalažljivih”, kako bi se reklo. Krenuli na vreme “ispravnim putem”, putem ulagivanja i poltronisanja, koračanja niz dlaku i pronalaženja najlakšeg načina kako da i oni postanu “neko I nešto”. I postanu. Postanu pr-ovi u raznoraznim preduzećima i javnim ustanovama, postanu glasnogovornici tuđih ideja, pametnjakovići koji su veći pape od pape, skretničari koji ispravljaju nekakve krive Drine i kad nisu krive. I popuju ostalim “nesnađenim novinarima” šta i kako treba da rade i pišu.
Lepo je bilo biti novinar nekada davno. Nekada, kada je novinar zaista bio sedma sila. Kada su mu se klanjali, uvažavali ga, poštovali i strahovali da nešto ne pogreše – svi ti “važni ljudi” oko njega – pa da se nađu očas u novinama ili na televiziji. I ono malo preostalih novinara ( kada izuzmemo one rezignirane i odbačene, kao i “snađene” po PR službama) diglo ruke od istinskog novinarstva. Pliva u novinarskom brlogu, ne zato što ne ume i ne zna drugačije, nego zato što mu se neće i što mu se smučilo, i što niko ne primećuje ni dobro ni lose, i što mu je dosta svega i svih koji znaju bolje od njega (a pojma nemaju), i što je shvatio da linija manjeg otpora štiti zdravlje, živce, a ponekad i novčanik.
Te stoga, kada vam neko danas kaže “ja sam novinar”……dobro ga sagledajte iz svih uglova, osmotrite pažljivo, poslušajte,opipajte, razmislite…..pa tek onda poverujte u “ja sam novinar”. Jer, novinar može danas da bude svako, samo ako poželi da to bude i ako mu ne pođe za rukom da bude nešto drugo. Svako misli da to ume, može i zna. Još ako je žensko, pa ima i “druge adute u rukama”, ne pitaj gde može da dogura. I ne čudite se što malo istina o svetu oko sebe saznate od novinara. Istinu oni kroje po svojoj meri, a mere se razliikuju. I veze nemaju sa stvarnim svetom.
Nije lako novinarima, kažem ja vama. Posebno onima, koji su stvarno novinari.
12.april
