Prođe leto, a mi se ne izletovasmo kako smo navikli. Ako i jesmo – sve je to bio plagijat od letovanja. Nije bilo putovanja na koja su neki navikli, a neki bogami i nismo. Zato su i jedni i drugi ovoga leta pažnju preusmerili ka običnim stvarima, poput posete bazenima, Nišavi, ili su odlazili u selo kod rođaka da malo „promene sredinu“, ubeđujući sebe da je tamo u selu jako lepo, lepše nego na moru.
Ničega, od svega onoga na šta smo navikli, ove godine nije bilo. Iako se mi, šatra, pretavramo da jeste i da je sve OK. Osim tišine i čekanja nečega, što ne znamo šta je i nemamo pojma kako će nas dočekati sada kada stiže zima i nekakvi novi talasi – ne morski razume se, već talasi novog naleta korone.
E, baš ta korona nam je zapržila čorbu.“Izmestila nas je“ , što bi rekao naš narod. Na poslu, u običnom životu, u novčaniku….. S koje god strane da pogledaš, poremetila nam je živote. Da ne govorim o tragičnim situacijama kod pojedinih ljudi, za koje uvek kažemo „daleko bilo“, a opet znamo da koliko sutra sve može i nas da snađe. Strah se uselio u ljude, iako to većina ne priznaje. Strah od korone, strah od sutra, strah od života. A kad se u čoveka useli strah, čovek više ne ume da se smeje, ne ume da se raduje, ne ume normalno da živi.
Sreća je te nosimo maske, jer da ih ne nosimo videli biste i na ulici, i u autobusu, i na svekom mestu u gradu zabrinuta i pogubljena lica, koja više nisu ista. Nisu, jer im se na postojeće muke nakalemila nova, velika i neizvesna.
Život je, nekako, stao. Kao slika koja se zamrzne na televizoru. Ne možeš ni levo, ni desno, ni pravo…..nikuda ne možeš. Hteo bi da iskoristiš tu prazninu i završiš neki zaostali posao, ali hoćeš đavola. Ni to ne može. Zato što ništa ne funkcioniše. Prošli izbori, usledila konstituisanja svega i svačega, neizvesnost oko postavljanja na važna mesta i gubljenje istih……razvući će se to do kraja godine, kako stvari stoje.
Treba vremena dok se izaberu, dok se malo povataju za gušu, dok sednu u fotelju i u njoj se smeste, a da ne govorim o tome – dok se upoznaju sa svojim novim poslom, i nauče da ga rade. Obično to čine sve do nekih novih izbora kada ih, taman naučene, smene i na njihovo mesto dođu novi đaci, spremni za obuku. Čekamo, dakle, i političare.
A šta da radimo kukavci u međuvremenu, dok čekamo? Da odemo u kupovinu i sebe obradujemo nečim novim, ne možemo. Džepovi prazni. Da sređujemo kuću, jer imamo vremena – tek to ne možemo,odakle nam pare. Da se okupimo i podružimo, deleći sa drugarima muku i radost, je misaona imenica. Ne može. Ne smemo da se okupljamo. Grlimo se udaljeni dva metra jedni od drugih i maštamo o trenutku kada ćemo moći barem da se ljudski izgrlimo i izljubimo.
Pa sad vi vidite kako život može da se promeni preko noći. I otputuje u smeru koji nismo mogli ni da sanjamo. I kako smo sada spremni da radimo stvari, koje nikada nismo i odreknemo se onih, bez kojih smo mislili da ne možemo.
A život jedan i nema reprizu. Svaki glupo proživljeni dan ulazi u životni staž, koji se lagano povećava. I iscuriće na kraju, a mi nećemo imati čega lepog da se setimo. Zato mislim da i ove grozne dane, u koje je muka stigla sa raznoraznih strana, treba da živimo drugačije. I pronađemo zrnce radosti u sebi, kako naši dani ne bi zavisili od drugih. Može, verujte da može. Ali i za to
treba snaga, volja i želja. Stisnite petlju, ostavite iza sebe sve što je ružno. I nikako se ne osvrćite.
Jer, ako se osvrnete – ode mast u propast. Videćete horor od svog života, a on vam baš i nije neophodan u trenucima kada sebe kuražite kako je bolje sutra baš sutra, i kako ste pred ciljem. Lako je sebe ubediti u to. Nije vam prvi put.
25.oktobar
