Cela Srbija se digla na noge zbog oca koji je brutalno šutirao svog sina na školskom igralištu, zato što ga je dečak slagao.
– Slagao ga je da ima informatiku i prezentaciju. Ipak, neko je ocu javio da je njegov sin sa maturantima zbog čega se uputio u školsko dvorište u kom se to odvijalo. Kada je video sina kako drži baklju, pao mu je mrak na oči i počeo je da ga bije i šutira – pričaju očeviici.
Otac koji je šutirao sina u školskom dvorištu osnovne škole saslušan je u Osnovnom javnom tužilaštvu u Nišu i dat je predlog sudu da mu se odredi pritvor do 30 dana.
Eto nama zabave ovih dana. Baš smo se nešto uželeli, ko publika u gladijatosrkoj areni. Vole neki ovakve događaje, nemojmo da se lažemo, zato se je Srbija i “digla na noge”. Da se uključi, da prokomentariše, da “pripomogne” u rasvetljavanju slučaja, a bogami i da dolije ulje na vatru, kako bi se bolje rasplamsala. Ajd kažite da nisam u pravu i da nije tako.
Još uvek ne govorim o slučaju, govorim o nama polazeći od pretpostavke – šta bi bilo da sve ovo niko nije prijavio, da nije odreagovao, da je ostalo samo na tome da je dečak pretučen pa otišao kući – jel bi se Srbija digla na noge? Ne bi, zato što se Srbija diže na noge samo kada se događa nešto spektakularno, kada dogori do ispod noktiju. Ne zanima Srbiju šta se oko nje događa svakodnevno, i koliko dece tu u okruženju trpi nasilje, koliko je dece gladno, šta im se sve događa na ulici, u školi, svuda naokolo. Srbiju to ne zanima, voli samo očigledne primere koje može da prepričava danima, da nekoga osuđuje, ili nekoga žali.
U svemu ostalom ta Srbija, koja se diže na noge, je sporija od nasporijeg puža. Gde nam je Aleksin zakon posle 10 godina od kako je četrnaestogodišnji Aleksa Janković sebi oduzeo život
skokom sa zgrade u kojoj je živeo, nakon osam meseci verbalnog i fizičkog zlostavljanja od strane vršnjaka. Njegovi roditelji još uvek pokušavaju da izdejstvuju usvajanje „Aleksinog zakona”, koji bi pomogao u suzbijanju vršnjačkog nasilja i spasio drugu decu Aleksine sudbine, ali ništa. Ništa se nije dogodilo za tih deset godina. Niko nije odgovarao, niko nije kažnjen, neki u školi su čak i nagrađeni boljim pozicijama …..i život ide dalje. A za Aleksine roditelje je stao. Stao je pre 10 godina. Pa pitam: Gde nam je Aleksin zakon?
Znam, ovo je vršnjačko nasilje, a ono gore gde otac šutira sina je porodično nasilje. Pa kakve veze to ima? Nasilje je nasilje, od koga god dolazilo. Isto boli, i posledice su mu slične. Ja ovde govorim o nama, o nama koji sve u životu radimo po sistemu „tresla se gora, rodio se miš”. Svi nešto reaguju, svi se krste obema rukama, svi pametuju…….a niko ništa ozbiljnije ne preduzima da se sutra ne bi iznova nešto slično dogodilo.
Pa šta, pitate? Ne znam šta, nisam ja nadležna niti kompetentna da odgovaram na ovakva pitanja. Ja sam samo novinar, koji može da primeti. Ne samo da beleži , kako bi se Srbija dizala na noge, već i da primeti, ako dopustite.
Svi su dobro reagovali – i Ministarstvo, i škola, i lokalna sredina, i komšije, i drugari, i slučajni prolaznici…….otac je u pritvoru 30 dana, kako bi se slučaj ispitao. Pa, videćemo. Budite sigurni da nećemo videti ništa. Kroz mesec dana ćemo zaboraviti ovaj slučaj, kao što smo i Aleksu zaboravili, i mnogo druge dece u sličnoj poziciji. Zaboravićemo ovaj slučaj u kojem je otac „samo pretukao sina”. Što ne bismo, pašta nas se u krajnjem tiče. Zaboravili smo i Tijanu, koje više nema, i mnogo njih koji su žrtve nasilja i koji nama, šrokim nardonim masama služe samo da bismo se „dizali na noge”.
Volela bih da mi neko odgovori na pitanje: zašto danas ima ovoliko nasilja? Pa da krenemo iz početka, jer se stvari rešavaju kada se krene ispočetka. Kada stignemo do šutiranja deteta bez razloga, e to je već kraj priče. Koji se ne da popraviti.
12.jun
