Ne volim i baš me nerviraju naslovi u novinama: „Cela Srbija u šoku”, “Srbija se digla na noge”, užas, nedopustivo, neprimereno……samo su neke, od najčešće izgovorenih reči, kada se nešto loše dogodi. Kada se dogodi, kažem, a onda ta ista Srbija koja se „digne na noge” da nešto prokomentariše, osudi i oceni – ladno umukne posle toga, zato što joj je komentarisanje i bilo jedino zadovoljstvo.
Ovoga puta je reč o informaciji da su dečaci, učenici Osnovne škole u Bačkom Jarku, seksualno zlostavljali učenika sedmog razreda, inače dečaka sa posebnim potrebama. Gnusno delo su počinili dečaci samo godinu dana stariji od žrtve, za koje mnogi tvrde da su problematični odvajkada.
Pa ako su problematični odvajkada, ako maltretiraju svu decu u školi, što im do sada neko nije stao na put? Što neko nije pokušao da nenormalnu situaciju spreči i izbegne, da „leči” problematične dečake, a ne one, koji kasnije trpe njihovo nasilje.
A ovaj slučaj je specifičan, specifičan zbog toga jer je reč o detetu sa invaliditetom, detetu koje već ima svoju muku, i kome je pomoć svakojake vrste potrebnija nego drugoj deci. Reč je o detetu sa „već načetom dušom”, koju je sada, tamo neki raspušteni klinac polomio u paramparčad, da neće skoro moći da je sastavi. Je li ikoga briga za to?
I stvarno me nije briga za reakciju licemerne javnosti koja ćuti u svakoj prilici, a diže glas u ovakvim prilikama, ne da bi nekoga zaštitila, već da bi, služeći se ovim slučajem, ispromovisala svoje moralne kvalitete. Ako ne celokupna, onda barem dobar deo te javnosti.
Ovo me nervira i zbog toga što se ne događa prvi put. I zbog toga što o ovakvoj deci vodimo računa samo kada se napravi neka buka, nešto što privlači pažnju, nešto što zatalasa javno mnjenje. I navodno mnogo brinemo, a u suštini nas baš briga.
Iz policije je potvrđeno da su podnete krivične prijave i da će se postupati po svim zakonskim propisima.
Protiv jednog učenika podneta je krivična prijava zbog obljube deteta, a protiv drugog zbog prikazivanja, pribavljanja i posedovanja pornografskog materijala i iskorišćavanja maloletnog lica za pornografiju.
Hoću da verujem da će pravda biti zadovoljena, ali ne verujem, izvinite. Pa čak i ako bude tako, duša tog deteta je već slomljena. Ne govorim o roditeljima, ne govorim o ostalima oko njega koji brinu, govorim o detetu koje se je od svog rođenja osećalo izopštenim, a sada je poniženo do daske. Možda ono ne razume šta mu se je dogodilo, ali sigurno oseće, oseća to što je loše i sigurno će se uvući u puževu kućicu i biti još izopštenije, no što je do sada bilo.
Svih 28 zemalja, članica EU konstatovalo je da milioni dece širom Evrope ispaštaju zbog nasilja. Jedan od glavnih zaključaka njihovog izveštaja je da deca sa posebnim potrebama često „zapadaju u rupe” sistema dečje zaštite i službi za pomoć licima sa posebnim potrebama. A istraživanja govore da su deca sa posebnim potrebama u proseku 3,6 puta podložnija fizičkom nasilju i 2,9 puta seksualnom zlostavljanju od ostale dece.
Jel to zato što su „lake mete”, jel to zato što su „manje pouzdani svedoci” za krivično gonjenje zlostavljača? Jel to zato što su drugačiji?
I u Evropi, i u našoj zemlji svi samo nešto konstatuju, svi se nad nečim zgražavaju, svi osuđuju post festum. Ima li koga ko ume i može da spreči ovakve pojave? To bi za mene bila senzacionalna vest. A ovo, da je neko maltretirao i seksulano zlostavljao dete sa posebnim potrebama, pa to nije vest. To je pojava, način života. O čemu nekada progovorimo, a nekada ne. I život ide dalje, kako kome.
30.maj
