Gradski Portal 018 – 25.12.2018
Posle nesreće kod Međurova, dogodila se još jedna nezgoda kod Vrnjačke banje.Baš nas poteralo.
Vozač automobila u koji je udario voz na pružnom prelazu kod Vrnjačke banje, bio je u alkoholisanom stanju, izjavila je ministarka Zorana Mihajlović.
Podsetimo, na pružnom prelazu u Donjem Međurovu kod Niša u petak je voz udario autobus i prepolovio ga na dva dela.Tom prilikom poginulo je pet osoba. Ni na tom pružnom prelazu ne postoji rampa, a nadležni kažu da je odgovornost individualna. Na pružnom prelazu kod Međurova juče je počela izgradnja rampe. PR „Infrastrukture Železnica Srbije je rekao da ovo preduzeće nije krivo za nesreće i da postavljanje rampi jeste podizanje nivoa bezbednosti, ali ne i potpuna bezbednost. Jer podaci govore da tokom jedne godine na pružnim prelazima Srbije zbog neodgovorne i bahate vožnje vozača drumskih automobila biva polomljeno 2000 rampi.
Neko će u krajnjem biti kriv, jer krivac mora da se pronađe. Nevolja je u tome sto se celokupna pažnja javnosti usmeri ka pronalaženju krivca, ko da će mrtvi posle toga da ožive, ko da će biti puj-pike ništa ne važi, ko da se dogodilo nešto sasvim obično u čemu se mi nadmudrujemo ko je kriv, a ko prav.
A krivi su svi……počev od pijanog vozaca (kako reče ministarka Zorana Mihajlović), preko bahatog pojedinca koji sedi za volanom putničkog vozila ( kako naglasi pr „Infrastruktura Železnica Srbije), do nadležnih u gradu I državi. Svi zajedno snose po parče krivice.
Dakle, svako u ovom nizu delimicnih krivaca, treba da stavi prst na čelo I razmisli šta ubuduće valja da čini, kako bi se situacija makar ublažila,
ako ne i iskorenila u potpunosti. Pa kad razmisli, da počne i da se ponaša u skladu sa razmišljanjem. Ovako ništa ne činimo. Dignemo buku I halabuku, zbunimo javnost međusobnim optuživanjem, pa sve počne da liči na utakmicu u kojoj jedni navijaju za ove, a drugi za one. A svi su gubitnici. Gubitnici nemara I neodgovornosti. Najveći gubitnici su žrtve – ni krive ni dužne.
Zbunjuje jos jedna stvar. Niko, u tom nizu odgovornih I neodgovornih – kako god – ne reče: „žao mi je, iskreno mi je žao.“ Jer stvar sa pružnim prelazima je posao u kojem su ljudi pokazali koliko znaju I umeju, koliko su savesni ili nesavesni pri obavljanju posla, koliko su brižni ili nemarni. A nesreća u kojoj su izgubljeni zivoti je stvar ljudskog u nama. Briga one, koje je nasreća pogodila, hoće li se postavljanjem rampe na pružnom prelazu “podići nivo bezbednosti”, briga njih sto je neko u pijanom vozaču pronašao krivca, uopšte ih ne zanima šta će dalje biti i šta će se dalje događati. Njima se dogodio kraj, i tu je za njih tačka.
Zaboravili smo ih u ovoj priči, iako bi sve – šta god ko uradio – bilo sasvim nevazno. Važno bi međutim bilo za, nazovimo “krivce”, da makar malo budu ljudi i pokazu empatiju za one koje je nesreća unesrećila i kojima više nisu potrebni ni pružni prelazi, ni prazne reči, ni ministarska obećanja.
Ništa sada ne može da se učini, ali može da se ublaži. Ovako, ispada da o žrtvama govorimo kao o kolateralnoj šteti naše neodgovornosti. „Izvinite sto smo vas ubili, trudićemo se da se tako nešto više nikada ne dogodi.“
Slaba vajda od toga. Ozbiljnije stavljanje tačke na neodgovornost – bi bilo bi ,možda, od neke koristi.
25.decembar
