Jeziva scena u Beogradu. Deca ostavljena nasred ulice! – Bebu ne zelim da vodim kući. – Beba Marija ostavljena u porodilištu, a mnogi žele da je usvoje
-Ostavljena deca majku vide samo na slici……..samo su neki u moru naslova, koji nas svaki put izbace iz takta i nateraju na razmišljanje: ZAŠTO? Zašto majka ostavlja tek rođenu bebu, često ne želeći ni da je vidi? Iz bilo kojih razloga, osim ako i sama nije pod teškim mentalnim problemima. Jer, majke su rađale svoju decu i čuvale ih u izbeglištvu, u najozloglašenijim logorima, u nemogućim uslovima……i tu iskonsku želju za potomstvom i svojim detetom ništa na svetu nije moglo da ugasi. Majke su nekada, kada nisu znale za kontracepciju, rađale sedmoro, osmoro, desetoro dece……i uspevale da ih „očuvaju“ i od njih naprave ljude.
Decu najčešće napuštaju nezrele osobe, psihički poremećene osobe i majke zavisnice od droga ili alkohola, tvrde psihijatri. Ostavljena deca uvek imaju posledice u odrastanju, imaju probleme u odnosima s ljudima, koji ne moraju da budu samo konfliktni, odnosno razvijaju različite vrste odnosa sa ljudima koji nisu u potpunosti zadovoljavajući – tvrde stručnjaci.
Sve to znamo, čuli smo i pročitali mali milion puta. Ostaje pitanje zašto? Možda bi bolje bilo pitati KAKO? A onda, opet, s druge strane čitamo članke o vantelesnoj oplodnji, o surogat majkama i očevima, o usvajanju dece i očaju svih onih, koji ne mogu da imaju potomstvo. I želji, toj ogromnoj želji, da ga imaju.
Svi argumenti stručnjaka stoje…..i mentalne bolesti, i alkoholizam, i narkomanija, i siromaštvo, ali i dalje ostaje neodgonetnuto šta bi sa ljudskom prirodom u međuvremenu? Šta se u njoj promenilo, pa je majka kadra da dete ostavi…..i ode.Ne osvrnuvši se. U plastičnoj kesi, u kontejneru, sa rizikom da bude mrtvo za koji sat.
Jer, majka je majka. Kod ljudskog roda, jednako kao i kod životinja. A životinje nikada ne ostavljaju svoje mladunce. U stanju su da ubiju zbog njih. Nemaju razum, nemaju svest….ali imaju osećaj roditeljstva. Gde se je on izgubio kod ljudskog roda, i zašto?
Razmišljam intenzivno ovih dana o bebi ostavljenoj u zatvorenoj plastičnoj kesi u kontejneru, u Žarkovu. Bebi, koju je slučajno pronašao jedan od stanovnika zgrade. Bebi koja slučajno nije samlevena zajedno sa ostalim smećem, jer đubrari toga jutra slučajno nisu pokupili smeće u kvartu. Razmišljam, i hvata me jeza.
Koliko se svi mi razlikujemo još pri samom dolasku na svet.Neke od nas čeka opremljena soba sa baldahinom i sve potrebne i nepotrebne stvari, ogromna ljubav majki i očeva koji drežde ispred porodilišta kako bi dočekali svoje čedo. I one druge, koje ne čeka ništa. Osim sreće da ih neko pronađe i ostanu živi, i sreće da ih neko normalan usvoji i pruži im šansu da žive. Prvi imaju mame, tate, sestre, braću, babe, dede, tetke, strine……….svašta imaju, osim onog baldahina iznad kreveta. Drugi nemaju ništa. Imaju samo sebe i (kad odrastu) nadu i želju, da mogu da budu kao i svi ostali. A ne mogu. Ne mogu baš iz razloga što roditelji te dece nisu kao i svi ostali. Ljudi su „sa greškom”, rekla bih. Ljudi koji su se odljudili, i možda i sami imali težak život.
Ne treba im suditi, ali se nužno čovek upita ……da li baš u toj meri nisu svesni da uništavaju život, koji su sami stvorili. Da sebi dodeljuju ulogu, koja im po zakonima prirode ne pripada. I jesu li krivi, ili nisu? Bez obzira na razloge zbog kojih napuštaju svoju decu.
Jesu, itekako jesu. Krivi su što su živi, i što su dobili priliku da u rukama imaju najveće bogatstvo na svetu, a oni ga se ladno odreknu i bace ga u kontejner.
A ostavljena deca? Pa nastaviće da žive, kako koje. Neki dobro, drugi loše…..ko i svi mi, uostalom. I sa saznanjem da su sami na svetu i da ih nije rodila majka, niti ih je donela roda………..rodio ih kontejner, ili neka zabačena i prljava ulica.
28.Avgust
