Počinje sezona slava, proslava i praznika u nas Srba. Jedva dočekasmo decembar da uživamo u onome, što najviše volimo – u praznovanju i opuštanju za sve pare.
Decembar i januar imaju najviše slava, a tu je i Nova godina, da preseče. Što se nas tiče, svejedno nam je, slava ili državni praznik, ne pravimo pitanje. Nama je važno da se proveselimo, najedemo i napijemo, a i na posao se ne ide, pa mu to dođe kao gratis na slavu.
Slavljenička atmosfera se oseća na svakom koraku još sada. Jelke, ukrasi za jelke, prigodni pokloni u svim prodavnicama, popusti za praznik (ko bajagi) , akcije i raznorazna druga čudesa, koja su inovirala ove tradiocionalne praznike i slave, i uskladila ih sa duhom današnjice.
Ko, u Srbiji, krajem godine može da razmišlja o poslu? Ma idi molim te, kada je glava preopterećena razmišljanjima o kupovini svega onoga, što nam je neophodno da bismo ko ljudi dočekali praznike.
Manimo slave, koje se nižu iz dana u dan, jer svaki Srbin ima neku slavu, pričam o novoj godini koja je jednom godišnje uvek i iznova smak sveta. Na doček po pravilu mora da se ide (gde god), nova haljina i cipele mora da se imaju pa makar se crklo, mesta se biraju ne po volji, nego za inat nekome……..sve do razmišljanja o tome kako će izgledati naša praznična trpeza, i ono što se na njoj našlo.
Prase mora da se nađe, imalo se ili nemalo. Zamisli Novu godinu bez prasetine, pa kakva je to Nova godina? Prase je centar novogodišnje trpeze, a oko njega…..ne pitaj. Lepo, kažem ja, nema tu ničeg lošeg. Lepo je što volimo da se provedemo i uživamo, što smo veseo narod, koji se svemu i svačemu raduje, ali odakle nam sve to? Kako sve to stvorimo odjednom iz praznih džepova i ispražnjene duše? Odakle nam pare i odakle nam sreća, kad i za jednim i za drugim tokom cele godine tragamo?
Pogledajte prodavnice. Pune su robe. Prepune ljudi u njima koji nešto kupuju i kupuju, i trpaju u kese i torbe, ko u najbogatijim zemljama sveta.
Sa kojim žarom se na ovim prostorima govori o Novoj godini i praznicima, sa kojim elanom se sve priprema i traga za sitnicama koje nedostaju. Odakle nam snaga i želja za tim?
Ne, nisam ja protiv toga, da me ne razumete pogrešno. Nego se nešto ne snalazim najbolje gledajući ljude koji, na svakom koraku, kukaju, kritikuju, traže, zahtevaju, ljuti su na nekoga i razočarani u mnoge. A onda ti isti ljudi (druge nemamo, to su ti isti verujem), lepršaju okolo utapajući se u svet koji, po gore navedenoj priči, nije po njihovoj meri, posebno nije po njihovom džepu.
Pokušajte sada, u ovom periodu, da rezervišete neku kafanu za neku proslavu, shvatićete u trenutku da ne živite u ovom svetu. Sve zauzeto, i sve rasprodato. Probajte da nađete bolje mesto za doček, biće vam jasno da su ga mnogi rezervisali odavno, i sada samo čekaju da Nova godina stigne. A ona je jedina izvesna u čitavoj priči, uvek stigne prvog januara, za nju ne treba rezervacija i kod nje nema iznenađenja.
Volite li vi ove trenutke, o kojima vam govorim? Ako mene pitate, odmah ću vam reći: ne znam. Osećanja su mi pomešana, zbunjena sam, i teško se snalazim ove i svih godina unazad, u ovakvom haosu od troškarenja , izvešrtačene sreće i nameštenog ludila. Rado bih pobegla negde, u neku zemlju gde Nova godina ne navraća. Gde vreme teče nekim prirodnim tokom, u kojoj se troši koliko se ima i može, u kojoj se ne žudi za nečim nedostižnim, i u kojoj se ljudi smeju kada im je do smeha i srećni su, ako zaista imaju razloga za sreću.
Kada bi, kojim slučajem, mene deda Mraz pitao šta da mi donese za novu godinu – ko iz topa bih mu odgovorila: normalne ljude, normalan život i unutrašnji mir, proizašao iz različitih sreća, svakog od nas ponaosob. Nema potrebe da sve prsti i odzvanja, da bi neko bio srecan, i nema potrebe da bude neko drugi, kad može da bude to sto jeste…..i svejedno da uziva. Zaboravili smo biti to, što jesmo.
13.Decembar
