Prođoše praznici, kako tako. Nekima dobro, nekima bogami i loše. Najbolje su praznici delovali na društvenim mrežama: sve tamo pršti od sreće i zadovoljstva, od lepih želja i nadanja, od nekakvog glamura koji postoji samo na fotografiji i nigde više, od srca ispunjenih ljubavlju i želja satkanih ni od čega.
Pogledaš kroz prozor, a tamo život uopšte ne izgleda kao na društvenim mrežama.
Pada kiša – a mi bismo da vidimo sneg, natmurilo se – a mi bismo da nam svane, početak je nečega – a kao da je kraj, pa jedva čekamo da se završi.
Šta ćemo sada kada smo završili sa onim „Srećna ti Nova godina“, „Mir Božiji, Hristos se rodi“, „Vaistinu se rodi“…….i sve začinjeno sa mali milion lepih želja i sreće koju jedni drugima želimo. Očas se sve završi, a mi ostadosmo prilično neispunjeni, praznih džepova i suočeni sa još mnogo dana do kraja meseca, u kojima ćemo se snalaziti kako znamo i umemo i iskijavati naše opuštanje i pokušaj da odglumimo sreću.
Nije ovo tmurno razmišljanje, taman posla. Ovo je samo realan presek stanja u kome smo se našli. Zbunjeni i razočarani ovom Novom godinom koja nam, kao nova, od samog starta ništa novo ne nudi. Plus ova nesrećnica korona, koja nas je ujašila, i ne da nam da dišemo. Plus prognoze „struke“ da, ukoliko nismo u međuvremenu bili dobri, svašta u nastavku može da nas snađe.
Delujemo sebi kao deca koja su potajno uradila nešto nedozvoljeno, sakrila se i pojela sve slatkiše, istrčala u dvorište bez dozvole roditelja, pa sada čekaju kaznu.
Bilo je i boljih dana, reći će mnogi, koji se boljih dana sećaju. Bilo ih je baš dobrih i veselih, kada se sreća nije glumila, već živela. Kada nije bilo društvenih mreža na kojima si drugima pokazivao da si srećan, već si svoju sreću delio sa najbližima i osećao je u srcu. I kada nisi razmišljajo o tome da je početak januara i da ti je preostalo više od 20 dana, u kojima te čeka preživljavanje. Bilo je boljih dana u kojima su praznici stvarno bili praznici, a život zadovoljstvo, nekome manje, a nekome više – ali zadovoljstvo.
Čekam ovih dana da neko od zvaničnika prozbori onu čuvenu rečenicu s početka svake godine – „Čeka nas teška godina u kojoj moramo…….“.
A čeka nas, to je činjenica. Sve nas zajedno i svakog ponaosob. Ona nas čeka, a nama se više nikuda ne ide, i baš nas briga što ona čeka. Neka čeka, i mi čekamo mnogo godina, pa ništa. Čekamo svaku novu da nas iznenadi, i ništa. Načekali smo se , vala, za sve pare. Više ništa nećemo da čekamo.
Znači li to da treba još na početku nove godine da pocrkamo i odustanemo od svakog pokušaja da idemo dalje? Naravno da ne znači. I naravno da znači da svaki atom snage, koji čuči u nama, treba da bude upotrebljen kao gorivo na tom putu. Ne zato što smo mi toliko jaki, pa svetu hoćemo da pokažemo našu snagu, već zato što drugačije ne može i nije dopušteno.
A možemo li? Pa moramo, šta drugo da vam kažem. Moramo zato što nas niko i ne pita možemo li, i zato što nikoga neće biti briga ako potonemo ili padnemo. Zaboraviće nas koliko sutra, a u sećanju mnogih ćemo ostati kukavice.
Kako reče Mika Antić – „Posle lošeg mora doći dobro, jer nikad nam ništa gore nije bilo iza najgoreg“.
Zato stisnimo zube i krenimo dalje. Ko zna šta nas dobro čeka u nastavku. Loše je već tu, sa nama. Uostalom ni februara prošle godine nismo očekivali da će loše stići. A stiže u vidu korone. I baci nas na patos u momentu. I za to Mika Antić ima mudru misao: „Posle dobrog uvek dođe loše, jer nikad nam ništa bolje nije bilo iza najboljeg“.
Dakle, uklapajmo se u život, život neće u nas, to je sigurno.
09.januar
