Glumica Jelisaveta Orašanin je ovih dana, gostujući na jednoj televiziji, rekla da njoj i njenim kolegama umetnicima nedostaje vere u bolje sutra, te se tim povodom osvrnula i na rijaliti šou programe i ličnosti koje su oni iznedrili.
Jelisaveta kaže da smatra da se mnogi glumci u poslednjem vreme osećaju zapostavljeno.
„Svi znaju da je dosta mojih kolega na ivici egzistencije, pogotovo sada, za vreme korone, a 90 odsto umetnika su slobodni umetnici. Ljudi su zaboravili na njih, a u prvi plan je došla neka… Tražim reč da ne uvredim nikoga… Svi znaju na šta mislim, i ovo po televiziji šta se sve dešava, i ovi rijalitiji koji su u prvom planu, i ti ljudi koji dobijaju na značaju, te reči koje se izgovaraju, vrednosti koje su se potpuno poremetile, ljudi koji su dobili svoje parče slave…“, priznala je glumica.
Rekla je da treba napraviti razliku između pojmova „biti popularan“ i „biti uspešan“, ali i da je to kod nas potpuno pobrkano.
Da je pobrkano, pobrkano je. Načisto. Popularnost može da se stekne i po učinjenim glupostima koje javnosti padaju u oči, a uspešnost se gradi. A kada neko stekne bilo koji vid popularnosti, mediji se naprosto otimaju o njega predstavljajući ga javnosti kao nekog važnog i značajnog. I dobar deo te iste javnosti ga kao takvog prihvata.
Ne bih ja sada o imenima tih “popularnih” osoba, a ima ih prs i pleva u našoj zemlji. I da nije njih, mislim da bi i novine prestale da se štampaju, a naslovnice bi definitivno ostale bez glavnih likova. Kada ste poslednji put na naslovnoj stranici novina videli nekog uspešnog glumca, pevača, a o lekaru, profesoru ili nekoj sličnoj profesiji, neću ni da govorim. Koga to zanima? – najčešći je odgovor onih, koji novine prave.
Stvarno, zanima li nekoga uspešan čovek? Zaista uspešan čovek. Ne bih rekla – ne, jer ne bi bilo tačno. Možda zanima manji broj ljudi od onih koji se “pale” na popularne, ali to malo ljudi treba negovati, treba uvećavati njihov broj, treba raditi na tome da budu maksimalno uvaženi i istaknuti kao primer, ako hoćemo da nešto menjamo u društvu. Ili, pak, samo hoćemo da uzmemo koju kintu više odmah i sada, a za sutra i prekosutra nas baš briga. Da li želimo (a zdušno radimo na tome), da novim generacijama idoli budu rijaliti zvezde i nakaradni likovi? Niko ne kaže da ih treba zabraniti, takvi postoje svuda u svetu, ali se zna gde im je mesto. Stvar je izbora ko će ih gledati i na njih se ugledati. Kod nas je to stvar imperativa, jer izbor nemamo. Ako se neka uspešna osoba i nađe u medijima,nađe se zbog marginalnih stvari i povoda. Zbog zavirivanja u njenu intimu, ili iznošenja nekih detalja iz privatnog života. Nikada zbog onoga što je uradila i što bi sama želela da prezentuje javnosti. I što bi javnosti bila od koristi, jer može da se na nakoga valjanog ugleda, da joj taj neko bude idol.
Nemojmo stoga da se čudimo što nam ulicama šetaju starlete, nabildovani ćelavi momci čiji su uzori likovi “savremenog biznisa”. Nemojmo da se čudimo kada se u određenom trenutku ti i takvi mladi ljudi nađu iza rešetaka zbog “nečaga tamo”, što svet ne prepoznaje kao loše. Stavili smo znak jednakosti između dobrog i lošeg, pitanje je samo iz kog ga ugla posmatramo. I živimo prazne živote, misleći da baš tako treba. Zato što za drugo i ne znamo. A mediji nam zdušno pomažu da budemo neznalice.
Vraćam se glumici Jelisaveti Orašanin. Verujem da mlađe generacije pojma nemaju ko je ona. Da je glumila u Vojnoj akademiji, Pevaj brate, u filmu Ubice moga oca, Žigosani u reketu, Andrija i Anđelka, i mnogim drugim filmovima i serijama. Možda će se ti mladi ljudi setiti ako im kažem da je
Jelisaveta Orašanin Teodosić supruga srpskog košarkaša Miloša Teodosića, i da i posle porođaja, kako su preneli neki mediji, “brutalno izgleda”.
Teško nama ovakvima kakvi jesmo, život nam je postao rijaliti,a što je najgore rađamo i vaspitavamo rijaliti decu. Gde će nam biti kraj, ne usuđujem se da pomislim.
29.juli
