Danas je koja se nalazi na zgradi Univerziteta u Nišu povodom 28. jula kada je Austro-Ugarska 1914. godine objavila rat Srbiji. Objavom rata Srbiji počeo je Prvi svetski rat.
Ono što Kolo srpskih sestara neguje u baštini, to je sećanje na te znamenite ljude, na te borce, jer od 1903. godine kada je Nadežda Petrović osnovala Kolo srpskih sestara, ona je na osnivačkoj skupštini rekla:”Zakunimo se da ćemo udruženje sačuvati sa njegovom patriotskom svrhom dok i jedna Srpkinja traje”, tako je i bilo, tako smo i dočekali spremno i Prvi i Drugi balkanski rat i Prvi svetski rat, na taj način što je već za Prvi svetski rat bilo obučeno 3.000 bolničarki od strane Ljubice Luković, tadašnje predsednice glavnog odbora Kola srpskih sestara, i bile smo spremne da dočekamo ranjenike, da ih čuvamo, da ih negujemo i da ih lečimo koliko smo mogle i znale tada. Ono što je Nadežda Petrović sa Kolom srpskih sestara uradila, produžilo se do današnjeg dana, a pogotovo u Prvom svetskom ratu. Ne smemo zaboraviti mnoge naše ratnike, ne smemo zaboraviti oko sokolovo- Dragutina Matića, koji je u Prvom svetskom ratu bio izviđač i čija je fotografija obišla ceo svet, ali ni sve one mlade ljude koji su izginuli. Izginulo je 5.200 mladih ljudi na Kajmakčalanu, nisu razmišljali o tome da se sakriju i da se sklone, jer nisu imali gde da se sklone, to je samo bio kamen i šipražje, nije bilo zaklona, a nisu ni računali na zaklon, nije ni Milunka Savić računala na zaklon. Ona je otišla kao Milun Savić i otkrivena je kada je ranjena da je ustvari Milunka, da je žensko, ali to je nije sprečilo da zajedno, rame uz rame sa borcima ide iz borbe u borbu. Trebalo bi da se sećamo svih njih, ne samo na današnji dan, nego svaki dan, jer ako mi sa našim mladim naraštajima propustimo ono od juče, to ne možemo da nadoknadimo danas, zato treba da živimo sa njima u svakom danu i zato Kolo srpskih sestara planira da sledeće godine povede 5.200 mladih ljudi da odu na Kajmakčalan, tamo gde je 5.200 mladića poginulo, da odu mladi iz cele Srbije, da se poklonimo kostima onih koji žive u nama, koji bi trebalo da žive u toj deci, ne samo u nišlijama, nego u celoj Srbiji, i treba da se čuje ne samo u Srbiji, treba da se čuje u svetu i ne sme da se zaboravi kao prvih 100 godina, jer nisu zaslužili da se zaboravi. Nisu zaslužili da skamenjeni u ledu, da polumrtvi se vrate na Krf i da budu spremni da idu dalje. Neka im je slava, neka im je čast, neka žive dok i jedan Srbin postoji” izjavila je Ljiljana Stojanović, predsednica Kola srpskih sestara za Niš i predsednica predsedavajućeg sabora Kola srpskih sestara za Srbiju, region i dijasporu.
“Evo danas obeležavamo 107 godina od kada je stigao ultimatum i objava Prvog svetskog rata. Kao što znate, u ovoj zgradi je bilo sedište i kabinet premijera tadašnjeg, gospodina Pašića, jer je kralj sa kompletnom Vladom prešao iz Beograda i Niš je bio sedište tadašnje Srbije. Za razliku od vrhovne vojne komande, čije središte bilo izmešteno iz Beograda u Kragujevac, ovde bila kompletna Vlada sa kraljem na čelu. Ultimatum koji je postavljen Srbiji nije zabeležen do tada u istoriji, da jedna velika sila kakva je tada bila Austrougarska postavi takav ultimatum jednoj maloj Srbiji. Vlada nije mogla da ga prihvati, bez obzira na to što je prethodno imala dva rata, Prvi i Drugi balkanski rat. Računajući na to, Austrougarska je postavila takav ultimatum i time bi da zavlada ovim delom Balkana. Zašto su to uradili, to samo oni znaju, nažalost i danas Srbija trpi velike pritiske sa strane i pokušaje izmene svih istorijskih činjenica. Srbija je u to vreme Balkanskih ratova oslobodila Evropu i Balkan od Otomanske imperije, u Prvom svetskom ratu nije dozvolila ni Austrougarskoj ni Nemačkoj da zavladaju ovim prostorom Balkana i sa svojom saveznicima je oslobodila, odnosno pobedila u Prvom svetskom ratu” izjavio je Radovanović Branislav, predsednik udruženja potomaka ratnika Srbije od 1912. do 1920. godine grada Niša .
