“Diskoteke zatvorene godinu i po dana, mladi Italije se zabavljaju ilegalno“, čitam naslov i počinjem da se nerviram, ali ne iz istih razloga kao i prošle godine. Prošle godine me je u ovakvim situacijama nervirala neodgovornost tih mladih ljudi, koji rade nešto mimo propisa, šteteći svom zdravlju i zdravlju drugih oko sebe. Sada me nervira što ti mladi ljudi gube najbolje godine života, ne uživajući u njemu i dopuštajući, prisiljeni, da on prolazi, a oni stare bez uspomena.
A onda se udubim u razmišljanje i shvatim da su i vlasnici diskoteka jadni. Oni godinu i po dana žive bez prihoda, snalaze se kako znaju i umeju. Godinu i po dana nije malo, čak ni mesec i po dana nije malo.
Ne znam samo na koga da budem kivna. Na koronu ili ljudski rod, ali pouzdano znam da mi je lično svega dosta i da bih rado, kao i ti mladi ljudi, otišla ilegalno u neku diskoteku ili mesto, na koje je zabranjeno ići.
Zašto sve ovo pričam? Pa zato što je sve postalo malo bez veze i kontraproduktivno. Taj strah koji se ljudima svakodnevno plasira na tacni, te pretnje da će biti ovako ili onako, ako se ne ponašamo kako nam se kaže. A kako da se ponašamo kada su uputstva za ponašanje počela da se menjaju iz dana u dan. Bilo da je reč o ponašanju na otvorenom, zatvorenom, o putovanju, na poslu, javnim mestima. Čas ovako, čas onako. Ponekad ne mogu da se snađem dal sam pošla il sam došla, da li treba da stavim naočare ili masku, i obrnuto.
Samo u noći između subote i nedelje, širom Italije zabeležena su ilegalna okupljanja i do hiljade mladih u diskotekama na otvorenom, rejv partijima, festivalima i zabavama. Kako su italijanske diskoteke zatvorene još od marta 2020. godine i poslednjim dekretom vlade nisu dobile dozvolu za otvaranje, mladi nalaze ilegalne načine da se zabave. Iz Udruženja italijanskih kompanija iz sektora zabave smatraju da je bilo bolje zvanično otvoriti diskoteke jer će situacija postati sve gora.
Pa eto, to vam pričam. Stezanjem kaiša postiže se suprotan efekat. Sve do čega se stiže pritiskom ili prisilom, ne pali. Kad tad pukne. Ne samo u ovoj, već i u drugim oblastima života. Čovek pod prisilom traži način da prisilu izigra. Ne razmišlja on u tom trenutku hoće li mu to izigravanje štetiti, ili ne. Važno je da mu doskoči.
Italijani doskočili vlastima organizujući ilegalne žurke. Bogami ni mi ne zaostajemo za njima. Kad god nam se pruži prilika i imamo mogućnost, mi vrdamo. Maske nosimo u torbi, za svaki slučaj, nije nam teško Pa ih nakačimo, ako ustreba. Na skupove idemo “uz poštovanje epidemioloških mera”. Šatra. Kako li to poštujemo epidemiološke mere u gomili ljudi bez maske, nije mi jasno, ali u novinama piše da ih poštujemo.
Epidemiolozi se oglašavaju ponovo, jer brojke rastu, pričaju nešto što sada u ovoj fazi psihološkog stanja mi i ne slušamo. “To im poso”, kažu neki. Pa jes, stvarno, to im posao. Plaše nas četvrtim talasom korone, prete da ako se ne vakcinišemo, ode mast u propast…….i slično tome, i shodno gore navedenom.
Ne kažem ja da oni nisu u pravu, i da iznete činjenice nisu tačne. Ali sve, brate, rade na pogrešan način. Pristup im je pogrešan, metodologija rada omanula. Čovek je složeno biće. Njegova povratna reakcija zavisi od inicijalne. A kada ti neko neprekidno udara čvrge i nečim ti preti, ti onda kažeš: epa, baš neću.
Ko kaže da se ja ne bojim korone. Bojim se svega što mi je nepoznato. A koronu nikako da skontam evo punih godinu i po dana.Fali mi jedna kockica u mozaiku, i nikako da ga sklopim. Pa sam zato nervozna, kao i svi ostali. Svi oni koji idu na žurke, prave svadbe, okupljaju se na koncertima i utakmicama, sede po kafićima……pa i ti Italijani koji prave ilegalne žurke.
Vratite nam naš život, vratite nam kad vam lepo kažemo, pa ćemo onda i mi vas da slušamo. Ovako nam više ne ide. Baš i da se trudimo.
04.avgust
