Stiže još jedan vikend. Ćuti, dočekasmo kraj radne nedelje, pa da danemo dušom. Vikend je. I prošle, i pretprošle, i svih minulih sedmica smo ga čekali. Mislim vikend. I uvek je uredno dolazio. Da se ne lažemo, ne kasni ko plata, i ne izmotava se u dolaženju.
Vikend je samo jedna od stvari koju čekamo u našim životima. Inače, imamo mi razne vrste čekanja – na dnevnom, sedmičnom, mesečnom, godišnjem, višegodišnjem, i nikad nivou. Ih, šta mi sve ne čekamo, a da se nikada ne dogodi, ali čekamo. Čekanje nam je postalo aktivnost koju svojski upražnjavaju sve generacije, od najmlađih do najstarijih.
Malog čoveka čekaš da odraste, da mu izrastu zubići, da izgovori prve reči, da prestane da piški u gaće, da može sam da jede……čekanja koliko voliš još na početku života. Sve dok taj mali čovek malo ne odraste, postane svestan čekanja, i onda počne i sam da čeka. Da dobije igračku ako je dobar, da ide da se igra, da krene u vrtić ili školu, na ekskurziju, ili sam na more.
Mnogo lepo je naša čekanja opisao Momo Kapor.
“Čemu bi uopšte život trebalo da vodi? Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim! Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom neperstanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš? Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, pa da poče predstava, da počne neka televizijska masaža – i šta si radio? Ništa! Neprestano si nekog đavola čekao i on je stvarno stigao jednog dana, taj đavo, mislim, ali sorry, bilo je već kasno. Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada! Hoću da ćutim i slušam muziku koja mi se dopada i da ništa ne čekam, već samo da postojim, tako nekako – da osećam ruke, noge, zube, nepce, kosu. Jednom rečju oću da baš sad živim, ako si razumeo šta oću da kažem?”
Ja jesam, a vi? Jeste li vi razumeli šta Momo Kapor hoće da kaže?
Prestanimo već jednom da čekamo sve i svašta, počnimo da živimo ovde i sada. U trenutku koji imamo, i koji nam je Bogom dat. Znam šta ćete mi odgovoriti. Ne dopada vam se postojeći trenutak. Ljudi i događaji oko vas. Menjali biste sve ovočasovno, za nešto sutra ili prekosutra. I sami sebe stavili na čekanje.
Izvinite na izrazu, ali mnogo smo glupi. Svi odreda. Do jednog. Zato što ne umemo da živimo, zato što u postojećem trenutku kopajući tražimo ono što je loše, a svesno žmurimo na dobro. Vazda tražimo dlaku u jajetu, kako bismo dobili priliku da kritikujemo, napadamo, pravimo se pametni …..a pri tom arčimo dragocene trenutke svog vlastitog života, ne uživajući u njima.
“Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada! Hoću da ćutim i slušam muziku koja mi se dopada i da ništa ne čekam, već samo da postojim, tako nekako – da osećam ruke, noge, zube, nepce, kosu. Jednom rečju oću da baš sad živim, ako si razumeo šta oću da kažem?” – reče Momo Kapor.
Zato, odmah i sada, odložita sva čekanja, i počnite da živite.Za početak nemojte da kažete: ma šta lupeta ova? Pokušajte da kažete: dobro zbori, nije loša ideja. Da je oprobamo. I to je nešto – za početak.
07.avgust
