Pre 21 godinu, velikim demonstracijama u Beogradu 5 oktobra je okončana vladavima Slobodana Miloševića. Više stotina hiljada ljudi iz cele Srbije protestvovalo je zbog nepriznavanja rezultata predsedničkih izbora od strane tadašnjeg režima.
Petooktobarski protest u centru Beograda je organizovan pošto je Izborna komisija osporila pobedu kandidata Demokratske opozicije Srbije Vojislava Koštunice na izborima za predsednika SRJ .
Koalicija 18 opozicionih stranaka je tvrdila da je njihov kandidat osvojio 52,54 odsto glasova i odbacila mogućnost održavanja drugog kruga.
Pristalice DOS-a su od ranog jutra pristizale u Beograd iz cele Srbije, predvođene opozicionim liderima, a policija je bezuspešno pokušavala da zaustavi kolone demonstranata na lokalnim i regionalnim putevima.
Slobodan Milošević je 6. oktobra priznao izborni poraz, a Vojislav Koštunica je 7. oktobra položio zakletvu pred poslanicima Savezne skupštine i postao predsednik SRJ. Tako je pala vlast Slobodana Miloševića.
Dvadesetjednu godinu posle Petog oktobra, politički akteri tada opozicionih stranaka nalaze se na različitim stranama političkog ali i društvenog spektra, neki nisu više politički aktivni, a neki nisu ni među živima.
Bogami neki se još uvek i povlače i provlače, ali bi bolje bilo da odu u mišju rupu, dok ne smisle šta će i kako će. Očigledno je da pojma nemaju šta hoće, osim što hoće da Vučića nema, a da njih ima na njegovom mestu. A sve to baš i nije tako jednostavno. Posebno ukoliko nemaju konkretan povod zašto Vučić treba da nestane. Na izborima nije krao, njima ništa nije naudio, osim što kukaju da su im mediji nedostupni i da ne mogu u javnost. Ne znam da li je za to kriv Vučić, ili nije, ali znam de je mnogo bolje što ih nema jer bi se tek tada narodu smučili i pred njim razgiolitili. Ovako narod, koji ne podnosi Vučića, još uvek može da živi u iluziji da su to ti, koji će ga odvesti u sutra, u kojem nema Vučića.
Sećam se tih petooktobarskih događanja i ponašanja opozicije u to vreme. Svaka opoziciona stranka je iza sebe imala brojne i žestoke pristalice. A šta opozicione stranke danas imaju? Šačicu njih, koja ih podržava. Pa su se nekada stranke udruživale međusobno ako treba I sa crnim đavolom, samo da sruše Miloševića. Danas se opozicione strankle međusobno više mrze, no što sve zajedno mrze Vučića. Nekada su opozicione stranke imale čvrste argumente zbog kojih žele da ruše Miloševića. Danas izmišljaju neke sitne nebuloze, koje ne piju vodu, već ih samo čine smešnim. Čak i u međustranačkim pregovorima u kojima je ispalo da su i protiv EU, samo zbog toga što je Vučić prihvatio sugestije EU.
Ali bi da naprave revoluciju. Pa onda utrče u RTS sa motornom testerom, misleći da je to revolucija. Nije. Motorna testera je da se s njom seku drva, a ne ruši Vučić.
Malo ko od njih se uhvati argumenata koji dokazuju da aktuelni predsednik ništa ne radi, da se ništa u državi ne kreće na bolje, da narod loše živi jer Vučić ne zna svoj posao. Pa i ne može, zato što je sve to nedokažljivo. Odnosno, sve je dokažljivo, ali u obrnutom smeru. Pa je bolje hvatati se sitnica, čisto da se nešto talasa.
“Više od godinu dana traje zamajavanje od strane bojkot opozicije, a onda ćemo da se probudimo negde tamo u februaru sa informacijom da su izbori za mesec dana i da je kasno za bilo kakve ozbiljne pripreme za izbore” – rekao je Boško Obradović ovih dana.
Rogovi u vreći bi da ruše vlast. Izgleda da i ne primećuju koliko su slabi. Neko bi morao o tome da ih obavesti. A Koštinica se povukao iz političkog života, inače je on bio uvek dobro obavešten.
06. novembar
