Buđenje je najteži trenutak u životu svakog običnog čoveka danas, suočenog sa brojnim nedaćama i brigama. I dok su se, nekada, ljudi budili radujući se novom danu i iščekivanjima događaja u njemu, danas se bude sa saznanjem da ih u tom danu čeka milion obaveza, milion nerešenih problema, milion neizvesnosti koje mogu i loše da se završe po njih. I ne budi im se, i ne ide im se u taj novi dan, i rado bi se vratili u san u kojem ničega nema, ali nema ni briga. U ništavilo bi se vratili, samo da ne zakorače u neizvesnost.
Nekada su ljudi sa svakim novim danom o nečemu sanjali, makar se svaki san i ne ostvario. Sanjali su o novom poslu, o novoj ljubavi, o stvarima koje će kupiti da bi sebe obradovali, o odmoru na kojem će makar desetak dana zaboraviti na svakodnevicu, sanjali su o stvarima čoveku potrebnim, i u najvećem broju slučajeva realnim. I imali cilj, do kojeg su kad-tad stizali i imali volju i želju da ka njemu putuju, bio tu na dohvat ruke ili daleko. Ali je postojao, i do njega se stizalo.
Danas nema cilja. Zato što cilj danas ne zavisi od pojedinca. Cilj danas zavisi od drugih ljudi, od njihove dobre volje, zavisi od prilika u zemlji, od politike, zavisi od situacije u zemlji, eto zavisi danas i od korone. Upinjao si se sve vreme da odeš na more, teško prikupio novac, otišao sa porodicom……a onda su, dok si ti tamo negde pokušavao da se opustiš, na snagu stupile nove mere i ti moraš da se vratiš. Moraš da optrčiš pola sveta da bi stigao kući, da potrošiš dodatne pare i živce koji su se istanjili maksimalno, da se maltretiraš usput i vratiš se sa većom mukom od one koju si poneo, kada si krenuo.
Zato je buđenje danas teško za svakog običnog čoveka. Pretpostavljam i za neobičnog, koji koliko do juče nije imao probleme koje ima danas. I koji je koliko do juče živeo nekakvim lagodnim životom. Danas i on deli sudbinu običnog čoveka, suočavajući se sa neizvesnošću.
A onda kreneš da slušaš, da čitaš, da istražuješ i čeprkaš po novom danu ne bi li pronašao neku svetlu tačku da se za nju uhvatiš i preguraš i taj dan, nadajući se novom i boljem. Čeprkajući tako saznaš milion ružnih stvari: koliko ih je danas obolelo od korone, koliko umrlo, ša se sve dogodilo od jutros, ko je poginuo, ko je propao, ko je uhapšen, ko je koga prevario……Čeprkaš i dalje očajnički tražeći tu svetlu tačku koja će ti dati snagu da živiš i preživiš, i tako čeprkajući natrčiš – na poslu, u autobusu, na ulici, u prodavnici, baš svuda – natrčiš na ljude koji hoće da ti kažu svoju muku, na ljude koji su jednako kao i ti razočarani i možda ljuti pa svoj bes istresu na tebi, naiđeš na nadrndane kolege na poslu, i neljubazne ljude u prolazu. I nemaš ništa, čak ni tu slamku spasa, za koju bi da se uhvatiš, kako se ne bi udavio.
Nije, onda, ni šudo što mnogi pobegnu u virtuelni i nestvarni svet u kojem žive neki izmišljeni ljudi, ljudi kojima je dobro, sve imaju, lepi su i zadovoljni, srećni…….i još nam dele savete kako da i mi do sreće stignemo. Poigramo se malo u tom virtuelnom svetu, zaboravljajući stvarnost na trenutak, upijemo neku bolesno pozitivnu energiju radujući se tuđoj sreći i nadajući se da će i nas da strefi, i tako završimo još jedan dan u našim životima bez smisla.
Nema goreg saznanja od saznanja da je dan iscureo kao peščani sat, a da ti u njemu ništa nisi uradio, da nemaš trag iza sebe, da ti je radost i sreća još jednom prokockana. Pa kažeš sebi: dobro, takav je dan.
Srećom prošao je, sutra će novi. Pa će biti nešto bolje i drugačije, nešto sutra mora da se desi.
Onda stigne to sutra, i novo buđenje uz prvu misao „dal da se umijem, il da se ubijem“, i takav kakav si bio i juče i prekjuče, i ko zna koliko dana – kreneš u novi, nadajući se da će ničim izazvan biti bolji. A neće, kao što bezbroj puta do sada nije bio. Neće sam. Mora nešto da se učini, kako bi se stvarnost promenila. Ili da se sa stvarnošću pomiriš, a neće ti se. Živeo bi i ti, ko i mnogi drugi ljudi, živeo bi dobro. Ali ne znaš kako i odakle da počneš.
Zato ne volim buđenja. Nisu vredna postojanja na početku dana. Stičem utisak, ponekad, da ta buđenja pokvare sve. I krivo mi je što ne mogu da se jednom probudim i obradujem, recimo, suncu. Krivo mi je što to ili ne umem, ili ne mogu. Stvarno mi je krivo.
18.juli
