„Niko ne može da te uništi, ko što sam sebe možeš”, ova izreka se na našim prostorima primenjuje u praksi u svakoj prilici, vrlo često i bez nade da iz ličnog iskustva naučimo da to tako ne treba.
Epidemija koronavirusa je jedan od brojnih primera iz aktuelne prakse, a ako se osvrnemo unazad u bližu i dalju istoriju, shvatićemo da nam je ovo jedna od omiljenih aktivnosti.
I dok mnogi iz našeg okruženja, koji su bili u deset puta goroj situaciji po broju obolelih i mrtvih, ulaze u fazu u kojoj su u odnosu na nas u deset i dvadeset puta boljoj poziciji – mi smo u prilici da slušamo naše epidemiologe koji nam predočavaju nove pikove, gore scenarije i mnogo toga, što baš i ne prija ušima normalnog čoveka. Da ne govorimo o tome da zemlje u okruženju jedna po jedna zatvaraju granice za srpske državljane. Strašno po nas, i poražavajuće. Tim pre što ništa od svega toga nije moralo da nam se dogodi.
Izvukli smo se iz najgoreg, nabavili u međuvremenu opremu koju nismo imali na početku, osposobili bolnice, digli medicinsko osoblje na noge, aplaudirali mu sa prozora i terasa dok je spasavalo živote, radovali se padu zaraženih i stigli do brojke da niko nije umro, i šta sad? Ništa, puj pike ne važi, idemo ispočetka.
Ljutili smo se strašno kada su epidemiolozi svakodnevno ponavljali ko papagaji da je odgovornost ili neodgovornost građana ključna stvar u borbi protiv korone. Ljutili smo se jer, kako su mnogi tada znali da kažu, „prebacuju krivicu za svoju nesposobnost na građane“.
Pokazalo se da su u potpunosti u pravu. Niko NAS ne može da zaštiti od NAS. Sebi smo najveći neprijatelji. Ko da to radimo u inat nekome, ko da želimo nešto da dokažemo, ko da nas nije briga ni za nas, niti za naše najbliže, ajd da manemo ostale.
Posle ukidanja vanrednog stanja i policijskog časa bili smo, ko mala deca, dobri par dana. Posle smo videli da nam niko ne udara packe, da nikoga nije briga što mi ne nosimo maske, ne držimo distancu, što sami organizujemo okupljanja većeg broja ljudi ili u njima učestvujemo, što smo prestali da se plašimo da putujemo i bliže i dalje, što smo počeli da radimo sve ono, što u smo u normalnim prilikama radili. I više od toga, rekla bih. Eto, baš sada u ovom trenutku, pritrebalo nam i proteste da organizujemo. Protiv policijskog časa, protiv Vučića, protiv vlasti – ma nije važno protiv koga, jer ni svesni nismo da ih organizujemo protiv sebe.
A epidemiolozi i dalje rade svoj posao, umesto da malo danu dušom. I, radeći ga, obaveštavaju nas o svemu, što bi trebalo da nas se tiče. Epidemiolog Branislav Tiodorović, je recimo izjavio da nas pravi pik ovog talasa koronavirusa očekuje ove sedmice, upozorava da nam možda sledi i gori scenario.Prema njegovim rečima može se očekivati da će se videti posledice velikih skupova ljudi koji su bili bez maski i distance, a to su uglavnom mladi ljudi. Broj obolelih se, kaže, duplirao u odnosu na prethodne dane, a kako stvari stoje – tek će.
Naglasio je da se povećanje broja obolelih očekuje od polovine nedelje sve do vikenda, kada se očekuje pad broja zaraženih ali samo ako se mere budu primenjivale.
Kako je ocenio, svako mora biti svestan, bez obzira kojoj političkoj orijentaciji pripadao, da o svom zdravlju odgovara lično. „Ne može zdravstveni sistem da izdrži ono što drugi ne prihvataju, i čak smatraju da ta bolest i ne postoji“, rekao je Tiodorović.
I sad bih ja nešto pitala: Jel nam kriv Branislav Tiodorović, Predrag Kon, Darija Kisić Tepavčević…… i da ne nabrajam dalje, jel nam oni krivi što smo mi do daske u svojim glavama nesavesni. Da li smo baš toliko primitivni ( a ne bi trebalo) da ne možemo da shvatimo da o svom zdravlju sami vodimo računa, a dužnost svih oko nas je da nam objasne, skrenu pažnju, da nas upozore, da nas leče.
Sigurna sam da ćemo i sada, i sutra i prekosutra izgovarati pogrdne reči i reči kritike na račun onih koji se, po dužnosti, trude da nam pomognu, i sigurna sam da ćemo naći razloge da ih okrivimo za mnogo toga, i uverena sam da ćemo se ljutiti na sve, uključujući i vlast, samo ne na sebe.
Iskreno da vam kažem, ja sam sada više uplašena nego marta i aprila. Tada sam mislila da smo prosto nesnađeni, iznenadilo nas i zateklo, pa mora tako. Sada, kada znam da sve znamo, a i dalje se većina nas ponaša isto, mene hvata tiha jeza. Zato što sam shvatila da radimo protiv sebe, i da nam pomoći nema.
14.juli
