Život se, po svemu sudeći, u našoj zemlji odvija na nekoliko frontova. Jedni se direktno bore za tuđe živote, drugi se bore da im pomognu da se bore, a treći se nonšalantno bore da dokažu kako je borba gore navedenih besmislena i glupa i da je sve samo jedna igra, teorija zavere kojom neko nešto hoće da postigne, i da nam naudi, razume se. Šta je to nešto, ne zna se, ali se pouzdano zna da to „nešto” postoji i sumnja u svaku, na činjenicama dokazanu situaciju i pojavu.
Juče čitam: U kovid-bolnici Batajnica je veoma teška situacija, ljudi se bore za svaki dah, a na svakom koraku mogu se videti crne kese sa preminulim pacijentima.
„Ovako nikada nije bilo. Trenutna slika liči na onaj najstrašniji prošlogodišnji scenario iz Italije. Vrši se danonoćna borba za život pacijenata“, rekla je dr Tatjana Adžić Vukićević, direktorka kovid-bolnice u Batajnici, direktno iz crvene zone.
Oprostite, ali ja joj verujem. Doktorka je, u crvenoj zoni je o kojoj mi ništa ne znamo i u koju nikada nismo ni zavirili, ali umemo da komentarišemo i poigravamo se tuđim životima. Poigravamo se i svojim, ali dok smo zdravi, nije nam jasno da se poigravamo.
„Dajte ljudi, molim vas da vakcinišemo još milion i po ljudi, da dođemo do te brojke od 4 miliona vakcinisanih i da steknemo kolektivni imunitet. Da zauvek skinemo maske i da se konačno vratimo normalnom životu. Pogledajte tu patnju i te bespomoćne ljude“, nastavlja direktorka kovid-bolnice Batajnica.
Neko pročitao, neko nije, ali je jedna velika grupacija ljudi spremna da u svakom trenutku ponovi „Ne pada mi na pamet da se vakcinišem. Neću da budem nečije tamo zamorče. Što da se vakcinišem, ako se i vakcinisani inficiraju koronom”……i tako dalje i tako dalje.
Ponekad sam zgranuta nad površnim posmatranjem stvari kod našeg čoveka. Iznenađuje me sa kakvom lakoćom, kao laici, donosimo zaključke, braneći svoje stavove kao da smo upravo doktorirali na toj temi, kao da je naše znanje potvrđeno od najstručnijih ljudi, kao da smo u praksi 100 posto dokazali da smo u pravu.
Svako ima pravo na mišljenje, svoj stav i pravo da odluči hoće li biti zdrav ili bolestan, hoće li živeti ili ne. Ali niko od nas nema pravo da odlučuje o tuđim životima. Nebriga o vlastitom, u ovom slučaju, podrazumeva i nebrigu o životima koji nisu naši. Kad se čovek ubije, niko za to ne odgovara. Ali, kada ubije drugog, onda mu se sudi, i odgovara.
Mi svojim ponašanjem i odbijanjem vakcinacije, sledeći savete antivaksera, ubijamo druge bez griže savesti i pomisli da smo nešto loše učinili. Pre par dana sam čitala poruku i pod navodnicima „zahvalnost” jednog oca antivakcinašima. Oca čije se šestomesečno dete zarazilo morbilima u bonici, gde je bilo smešteno zbog svoje bolesti, a morbile pokupilo od osmogodišnjaka, deteta antivaksera, koje je zarazilo čitavo odeljenje. Ne bih dalje da prepričavam, ali šestomesečnoj bebi, koja sada ima više od godinu dana, život i dalje visi o koncu, potrebno je presađivanje koštane srži i ko zna hoće li biti živa. Zbog neodgovornosti drugih, zbog situacije u kojoj drugi odlučuju o tvom životu.
Nisam ja neko ko treba da vas nagovara na vakcinu. Prosto me zanima odgovor , onih koji ne žele da se vakcinišu, zašto ne žele? Šta je razlog? I jesu li svesni u kojoj meri mogu da nanesu zlo drugima. O njima ne govorim, zato što imaju pravo da odlučuju o svom ličnom životu. Ako prime vakcinu, neće umreti. Ako je ne prime, zbog njih može da umre neko drugi. Imaju li pravo da odlučuju o tuđem životu? Mom, vašem, životu brojnih ljudi u toj crvenoj zoni, o kojoj doktorka govori, i o kojoj mi obični ljudi znamo taman toliko da je crvena, da tamo leže neki ljudi koji su u teškom stanju, da umiru uglavnom kada tamo stignu…….samo to znamo, a usput nas se sve to ne dotiče. Mnogo više brinemo o tome kada će biti otvoreni kafići i da li ćemo ovog leta moći na letovanje u Grčku.
Stvarno mi je, ponekad, muka od nas. Od našeg plitkog razmišljanja, od naše neempatičnosti, od našeg inaćenja prema svemu što nam se, kako mi procenjujemo, nameće od nekoga.
Ja sam se vakcinisala, ako vas zanima. I nije mi ništa. Nosim masku i dalje. I nije mi teško da je nosim. Kafu pijem kući, ne u kafiću i ne patim zbog toga. Na more sigurno neću u Grčku, jer ne mislim da će svet propasti ako ne odem. I slušam savete lekara, jer smatram da od mene znaju daleko više jer su učili školu, čak i da su malo naučili, opet je to malo – više od onoga što ja znam. A usput se nerviram svakodnevno kada čujem da mi je jedan, drugi, treći, deseti prijatelj umro……..a da možda nije kriv, već je o njegovom životu odlučivao drugi, a da ga nije ni pitao. Baš sramota, sramota za sve nas koji smo se svrstali u te druge.
03.april
