Rekoh – e, neću ovoga puta ni reč da zucnem, neću da pravim društvo svima onima koji su se raskokodakali o “slučaju Lečić”, a da većina njih zna samo da je glumac i ništa više. Što se Danijele Štajnfeld tiče, mnogi nisu znali čak ni toliko – da je glumica. Ali sada jedni znaju “pouzdano” da je Lečić silovao Danijelu, a ona druga polovina, takođe “pouzdano” zna da nije.
Dakle, kao početnu tezu imamo izjavu Danijele Štajnfeld u kojoj je optužila Lečića za silovanje i njegovu u kojoj negira da je bilo nasilja i seksualnog zlostavljanja. Logičan sled stvari bio bi utvrđivanje činjenica i dokazivanje ili odbacivanje optužbe. Od strane nadležnih organa, razume se.
Neeee, ne moža to tako na ovim našim prostorima. Mi smo se, na bačenu kosku, sjatili ko lešinari, pa ne znaš ko je u priči pošo, a ko je došo. I što je najgore, a to se do sada nije događalo, kolege glumci su u priči bili brži od tabloida. Krenuli su – jedni da bacaju drvlje i kamenje na Lečića, ko da su mu „sveću držali” pa sada dobili priliku da kažu šta su, držeći je, videli, a oni drugi da ga brane koristeći mršave argumente za odbranu. Umesto da i jedni i drugi ćute, kada ih niko ništa i ne pita, i čekaju šta će oni treći – čiji je to posao – da utvrde, i kažu.
Mene lično mnogo ne zanimaju ni Leka, ni Danijela. Zato što Leka i Danijela ima koliko voliš – kod nas i u svetu. Bilo ih je, a vala biće ih i ubuduće, da se ne lažemo jer je to , naprosto, skrivena pošast svakog društva.
Da su žene ( naročito lepe i ambiciozne) bivale i bivaju u takvoj situaciji često, stoji činjenica. Da o tome ćute, ćute i vazda su ćutale. Pretpostavljam da će i nadalje dobar deo njih ćutati, šta god se posle slučaja Mike Aleksića i Branislava Lečića dogodilo, i kakav god epilog priče imale. Zašto će ćutati? Ne znam, pitajte njih, ako hoće da vam kažu. A neće, ne samo iz straha, već i iz sijaset drugih razloga.
Mislim da je, ako su se već svi upustili u ovu i slične ovoj priče, neko malo bolje trebalo svima nama da objasni šta je silovanje. Ne znam što se ovi psiholozi, sociolozi, psihijatri prave blesavi, pa kao ne primećuju zamenu teza u ovakvim pričama. A postoji.
Da me ne razumete pogrešno, ponoviću – briga me i za Lečića, i za Danijelu u ovoj priči. Šta su sejali, to će i da žanju. A sejali su zajedno, nema dileme. Pa će neki ljudi, stručni za takve stvari, valjda razmrsiti upetljane konce. To nije moj, ni vaš, a bogami ni narodni problem.
Ja sam pomalo zabrinuta za nas, građane, koji se sve više i više upuštamo u stvari, koje nas se ne tiču. O kojima pojma nemamo, a ni vajde nemamo baveći se njima. I što to onda činimo? Zašto to čine ljudi koji slove za intelektualce, za nešto pametne osobe, razborite i razumne – a ovamo, kada čuješ ili pročitaš njihove izjave, stra da te uhvati. Jedna izrečena glupost sustiže drugu, narod guta i guta, dodavajući ulje na vatru, pa mi se čini da ćemo zaboraviti da pozavršavamo nama bitne poslove, toliko smo zagrizli temu i zauzeli se za nju. Ko da nas neko plaća, ko da radimo po normi.
O medijima tek neću ništa da kažem. Mediji donose presude pre suda, bacaju ljagu na ljude na koje ne bi trebalo, izvrću činjenice, manipulišu osećanjima ljudi, i oblikuju stvarnost po potrebi njihovih gazdi da glupavim ekskluzivama pune nečiji budžet. Mediji više ne posmatraju stvarnost, oni stvaraju stvarnost, zarad interesa.
Interes, konačno spomenuh i tu magičnu reč, interes je u osnovi mnogih pojava u društvu. I dobrih i loših.Pa i silovanja, kako ga nazvaše, ako baš hoćete. Razmislite malo o tome, pa tek onda krenite u „lov na veštice”.
