Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO DA NE KAŽEM – KO MOŽE DA MI ZABRANI DA MAŠTAM

ŠTO DA NE KAŽEM – KO MOŽE DA MI ZABRANI DA MAŠTAM

0
foto: salteri GP018

Uredno čekam ispred šaltera , nebitno kojeg, jer svi su slični jedan drugom ko jaje jajetu, a ljude iza šaltera ko da kloniraju. Svi ozbiljni i namrgođeni, u startu spremni da se sa vama prepiru oko nečega (ajd da ne kažem baš da se svađaju) i, naravno bez velikog razmišljanja i udubljivanja u vašu problematiku, izgovaraju svima nama dobro poznatu rečenicu : „Aaaa, pa ne može to. Znate, potrebno je……“ I uvek je nešto potrebno, iako se u dobrom broju slučajeva ispostavi da nije, samo vas lik iza šaltera nije ni saslušao do kraja.

Čekam tako, i strepim. Bojim se lika iza šaltera, jer sam ubeđena da će mi pokvariti dan, makar malo. Jer sam ubeđena da ni u ludilu neće izgledati kao lik iza šaltera, kakvim ga ja i mnogi drugi, zamišljamo.

Usput gledam okolo, čitam šta piše po zidovima, jer svašta nešto piše i svašta nešto je obešeno po tim golim zidovima naših ustanova i institucija. I sve što je tamo obešeno nosi naslov: naredba, upozorenje, obaveštenje……ili slično nešto naredbodavno i upozoravajuće po one, koji su već ušavši tu, isfrustrirani. Nervoza raste, jer se šalter približava i, ubeđeni ste gotovo 100%, da neprijatnost , bilo kakva neprijatnost mora da usledi. Jedino što ne znate koja. Tu su šalterski radnici puni kreativnih iznenađenja.

„Dobar dan kažeš“, iako ti niko nije rekao dobar dan. Samo ti je uputio dug, ozbiljan pogled koji govori da baš i nisi morao da dođeš, jer mu je muka od takvih poput tebe. I naravno, pa zar se moglo očekivati nešto drugo, naravno da usledi ona rečenica: „Aaaa, pa ne može…..mora znate“. Objašnjavaš, upetljavaš se u svoja objašnjenja, ne vredi. Ne može, i tačka.

Da se razumemo, za poštovanje sam zakona i pravila, da ne pomislite da sam neki namćor koji nešto hoće da muva i gura se preko reda i mimo pravila. Ne. Ni u ludilu. Nervira me samo što na našim šalterima u startu ništa ne može, a to ne može te odmah tera da se svađaš, da dokazuješ da može ili odeš pa tražiš vezu, posle koje mora da može.

Osim toga, postoji i to „ne može“, ali kada stvarno ne može. Razumeće se – i onaj ispred i onaj iza šaltera, ukoliko komuniciraju kao ljudi.To mi, zapravo, smeta. Civilizovana komunikacija u bilo kojoj situaciji, jer samo tako i ono što ne može, može da zvuči normalno.

Čak i u nenormalnim prilikama. Kao kada se je ambasador Japana snebivao kako da amerikancima u Drugom svetskom ratu objavi rat. I pronašao reči: „Ja se duboko izvinjavam, ubeđen sam da je neka greška u pitanju, ali meni posao nalaže da vam objavim rat“.

Epa tu, u rečima, leži kvaka. Svih naših sporazumevanja i nesporazumevanja, svih naših loših navika i frustracija, svega što nam u sitnicama otežava svakodnevni život.

Dakle, i „ne može“ može lepo da zvuči, ako se dobro sroči i izgovori uz ljubazan osmeh. Ukoliko se to čini svađalački, arogantno i bez ikakvog uputstva za eventualno rešenje, normalno ja da običan građanin počinje da „reži i laje“ na šalterskog radnika. I tako oboje reže i laju, a posao ne završe. A usput se posvađaju, omrznu iako se prvi put vide, i svako od njih sa sobom ponese loše mišljenje o onom drugom. Građanin misli da je šalterski radnik ološ, a to isto i on misli o građaninu. I, kraja nema.

Godinama maštam o ljudima drugačijeg kova. Ljudima kojima nije teško da izgovore : Dobar dan. Izvolite. Kako mogu da pomognem. Šta vam treba. To ne može ovako, ali bi moglo na drugačiji način. Bilo bi potrebno da uradite još to i to, pa ćemo sutra da završimo posao“………i još mali milion kovanica, sročenih u glavi normalnog čoveka koji želi da završi posao.

Maštam o ljudima koji umeju da se nasmeše kada rade svoj posao, o ljudima koji znaju da pomognu i kada se to od njih ne iznuđuje mitom, vezama i sličnim prečicama, maštam o ljudima koji su kadra da posao koji obavljaju rade na pravi način.

Mogu, međutim, ja da maštam do prekosutra. Od toga nema ništa dok se oni, vi, ja ne promenimo u glavi. Dok ne batalimo naše bahato ponašanje, misleći da nam to garantuje neku našu umišljenu veličinu i autoritet. I niko ne može da mi zabrani da o tome maštam, barem to zavisi samo od mene. Ne treba mi pečat šalterskog radnika.

20.avgust

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde