Ko čeka, taj…..e, ne dočeka, ako ste na to pomislili. Ko čeka, taj bato moj gubi vreme. Nepovratno ga gubi. Jer dok je čekao – drugi nisu čekali i odlepršali su daleko. Više im ni leđa ne vidiš.
Ako izuzmemo prirodna čekanja – da odrasteš, da završiš školu, nađeš posao, udaš se ili oženiš, postaneš roditelj………sva ostala čekanja su besmisao i prazno gubljenje nvremena. A svakodnevna su i sasvim jednostavna, ukoliko bi sve u životu išlo normalnim tokom.
A ne može, ne može da ide normalnim tokom zato što tvoje čekanja zavisi od drugoga. Na tebi je samo „da se strpiš još malo i čekaš“.
Ako se čekanje utrefilo leti, nadrljao si. Posebno ako čekaš neku zdravstvenu uslugu. Pera otišao na odmor, Mika se priprema, Laza još nije počeo da radi, a Žika spojio stari i novi odmor, i još nije došao na posao. Čekajući možeš i da umreš, daleko bilo, ali Bože moj – dešava se. Pa i lekari moraju da odmore, nisu stoka. To što si ti baksuz pa se razboljevaš usred leta, to je do tebe , nije do njih. A ako već odeš u večna lovišta, naći će se izgovor i za to. Svakako doktor neće biti kriv. Ti si kriv, jer si umro u nedoba. Uostalom nisi se ni javio na vreme. Zakasnio si. To ti je to, kad čekaš. A alternativu nemaš, baš i da hoćeš da je iskoristiš.
Najgore je zbog nečega čekati političare. Oni uvek „imaju posla preko glave“ a ti si odabrao trenutak u kojem „ne znaju ni kako se zovu“. Čekaš da raskrčme taj svoj posao, da se sete kako se zovu, al hoćeš đavola. Eto, sad će izbori. Onda čekaš da im prođe kampanja, pa da se izaberu, pa da se ustoliče…….na kraju jadac. Oni, koje si ti čekao smenjeni, pa došli novi. Sada moraš njima ispočetka sve da objašnjavaš i čekaš da ukapiraju, a onda……šta onda? Onda čekaš da se nešto dogodi, pre no što i njih smene.
Doduše čekaju svi, neee, taman posla. Neki idu preko reda. I što je najgore stignu tamo gde su krenuli.
A sve bi bilo drugačije- red kada bi postojao. Kao kod lekara.Čekaš peti u redu i znaš da ono četvoro pre tebe mora da uđe, pa onda si ti na redu Još ako lekar, tamo iza zatvorenih vrata ne bleji već posao radi kako valja, čekanje bi bilo uživancija.
Zamislite da svi, ama baš svi u ovoj državi rade svoj posao kako valja. Uključujući i nas koji nešto čekamo, ali nam čekanje dobija smisao. Sve bi funkcionisalo kao švajcarski sat.
Kažu da tamo, u toj Švajcarskoj sve funkcioniše pod konac. Al mnogo ladni ti švajcarsci, nemaju dušu, ne umeju da žive. E to kad čujem, smuči mi se. A mi umemo da živimo, život provodeći u čekanju svega i svačega.
I sada, evo , čekamo. Ništa lično, ali čekamo. Da vidimo ko će sve biti ministri u novoj Vladi, da čujemo šta su ovi gore smislili i ko će nam u narednom periodu krojiti kapu. Pa da ih slatko iznakrpimo jer čudom ne možemo da se načudimo da ti ljudi, koje je Vučić predložio, mogu da budu ministri. Pa oni nisu ni za…..ajd da ja sada ne pričam, ne ide. Pomisliće neko da imam nešto protiv, a to ne bi valjalo.
Pa jesmo li mi normalni, pomislim često. Čekamo celog života nešto što nikada ne dočekamo, ili što nas se ne tiče – a nemamo vremena da sačekamo decu ispred škole, unuke ispred obdaništa, nemamo vremena da saslušamo šta hoće da nam kažu, nemamo vremena jedni za druge. Zato što uvek čekamo nešto važno.
Da me neko pita, zabranila bih ja čekanje Zakonom. Da se izglasa u Skupštini da je zabranjena svaka vrsta čekanja. Moraću, ipak, da sačekam da se neko u Skupštini seti da je i čekanje važna građanska stvar. I da uputi na razmatranje Predlog Zakona o čekanju.Kad već sve čekam, još jedno čekanje mi neće teško pasti.Važno je da se nešto pomera. Makar se to nešto zvalo i čekanje, koje se pretvara u večnost.
28.oktobar
