Imam obavezu i dužnost mi je kao razumnom čoveku da u ovoj, malo drugačijoj kolumni od ostalih, učinim nešto što je najplementija ljudska osobina: da se izvinim nekome, koga sam uvredila. A uvredila sam, po mišljenju poverenika za zaštitu ravnopravnosti, LGBT populaciju.
Svesna činjenice da „Izvini, žao mi je“ – ništa ne znači, ukoliko ga ne prati iskrenost i delo koje podrazumeva promenu mišljenja o uvređenom, odgovorno tvrdim da je moje izvinjenje potkrepljeno delom. Jer, moje delo su izgovorene reči – ispravne ili pogrešne. Trudiću se da budu na mestu.
Posle mišljenja i preporuke v.d. pomoćnice poverenice za zaštitu ravnopravnosti Mirjane Kecman da sam, svojim stavovima i mišljenjem u rubrici ŠTO DA NE KAŽEM pod nazivom EKOLOGIJA DUHA, objavljenoj 4 decembra 2019 godine na Gradskom portalu 018, povredila pripadnike LGBT populacije, ja se toj populaciji izvinjavam.
Čovek ponekad teško „ulazi u tuđe cipele“, a posledica je nerazumevanje i pogrešno formiran stav o drugima. Promišljajući o svemu, iznetom u mišljenju poverenice, shvatila sam da je „dvaput meri, a jednom seci“, u mojoj kolumni izostalo. Svojim ličnim stavom povredila sam nekoga ko je drugačiji od mene i koji bi jednako mogao da povredi mene, koja se od njega razlikujem.
Ne bih da ponavljam i prepričavam izrečeno, zahtevalo bi to puno vremena i ne verujem da biste me s pažnjom sve pročitali. I bojim se da biste se, iz ovog ili onog razloga, svrstali na jednu ili drugu stranu, a ja to ne želim.
Želim jedino da svoj stav korigujem, razumevajući u potpunosti onog koga sam povredila – LGBT populaciju – i izvinjavajući se što nisam razmišljala o tome da vređam nečija osećanja i različitost.
Namera mi nije bila da širim mržnju, daleko od toga. Mržnju, kao pojam, nemam ni u svom rečniku niti u mislima. Čoveku se, opterećenom dnevnim događajima svakodnevice koja baš i nije sjajna, ponekad ponešto „otme“ i izmakne kontroli. Čoveku da, ali novinaru ne bi smelo – shvatila sam to. Zato se, kao novinar, izvinjavam zbog nepromišljenosti.
Svako pravo izvinjenje, smatram, sadrži nekoliko važnih stvari. Najpre – Žao mi je, potom – Moja greška, i najzad – Šta mogu da učinim, kako bih grešku ispravila?
Ja to činim kroz napisane reči, kako bih poništila one druge reči, kojima sam grešku počinila. Iskreno i bez mnogo objašnjavanja, jer mnogo nagomilanih reči, malo znači.
Da li ću promeniti svoje ponašanje? Bez sumnje hoću, zarad sebe pre svega. Jednom sam, od jednog pametnog čoveka, čula : „Samo magarac ne menja mišljenje“. Baš tako. Normalan i razuman čovek ga menja tokom čitavog života, u skladu sa sticanjem znanja o mnogim pojavama u društvu i u skladu sa razumevanjem tih pojava, čak i ako se ne uklapaju u njegovu životnu šemu. Ni mi se, kao pojedinci, ne uklapamo u svačiju životnu šemu. Pa šta?
„Pravo na slobodu govora bez obzira što predstavlja osnov svakog demokratskog društva, nije neograničeno, već kako je propisano članom 46 Ustava Republike Srbije, može se zakonom ograničiti, a naročito ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih.“ – podsetio me je poverenik za zaštitu ravnopravnosti, i hvala mu na tome. Ukazao je „da svaki pojedinac ima pravo da iznosi svoje mišljenje i lične stavove o svim društvenim pojavama, međutim, sloboda govora bez obzira na način iznošenje i objavljivanja ideja i stavova, nikada ne sme da bude izgovor za diskriminaciju“.
Poštujući Ustav republike Srbije, ali i sugestiju poverenika za zaštitu ravnopravnosti, ja se duboko izvinjavam svim pripadnicima LGBT populacije ukoliko su, zbog mojih reči, povređeni. Razumem ih u potpunosti i obećavam da se nikada više neću hvatati u kolo, koje ne umem da igram.
18.mart
