Nebrojeno puta sam čula u poslednje vreme izgovorenu rečenicu: Jel te, bre, nije sramota? I stereotipni odgovor onoga, kome je pitanje upućeno: Molim? Čega da me bude sramota? Ovako, ili slično završavaju se mnogi razgovori u kojima učestvuju ljudi, koji još uvek znaju šta znači reč sramota i stid, i oni kojima niko nikada nije objasnio šta je to u prevodu na njihov jezik.
Dovoljno mi je godina da se sećam kako su neki tamo, manje obrazovani ljudi od današnjih, mene učili šta to znači.Taj stari, zaboravljeni svet, je jako držao do svog ugleda. A ugled se zvao obrazom i sasvim je nevažno bilo jesi li bogat ili siromašan, školovan ili ne. Obraz se gradio godinama, a gubio za tili čas. Sramota ga je pratila na putu.
Gradio se tako što si pazio kako nastupaš u javnosti, da ne galamiš tamo gde ne treba, da se pristojno ponašaš, poštuješ kućni i sve ostale pravilima propisane redove, komšije, starije ljude, da ne radiš ništa što bi moglo naškoditi drugome, a da pre toga nisi pitao. Mogla bih ja do sutra da nabrajam, zato što je moralni lik čoveka u prošlosti o kojem govorim, bio isklesan od nebrojeno mnogo zahteva, koje je valjalo poštovati. I poštovali su se.
Da ne pomislite da su, u tom mom prošlom vremenu, po zemlji hodali sve sami anđeli. Taman posla. Galamilo se, i psovalo, i radile mnoge neprimerene stvari, ali se to radilo u kući, pred svojima ili samo sa najodanijim prijateljima. A obraz se čuvao. I stečeni ugled u društvu.
I tada su, kao i danas, postojali sudovi, službene institucije koje su prosuđivale jesi li ili nisi dobar.Postojao je , međutim, i sud javnosti od kojeg te nije mogla sprati ni jedna oslobađajuća presuda na papiru, overena pečatom. Nijedan te advokat, kao što to rade danas, nije mogao spasiti suda časti koje je činilo tvoje okruženje. Izgubiti obraz pred ljudima, prvim komšijama, prijateljima – bila je najgora stvar koja je mogla da ti se dogodi. A znate zašto? Zato što je postojao strah od suda bližnjih, postojao je stid. Shodno tome i nekakva mera u javnom ponašanju.
Ne znam kako se dogodilo da izgubimo stid, ali se je dogodilo. U jednom trenutku broj onih koji su držali do obraza postao je kritično ugrožen od onih koji taj isti obraz nisu imali. Odjednom je postalo in ne biti skroman i ne biti pošten. Krenuli su sitni i krupni lopovluci po firmama, krenule su usluge i uslugice, nepotizam i mito. Obraz se udavio i nestao. Što je najgore, mnogima su ovakve priče postale smešne. I glupe. Ono najgore što se nekada čuvalo i krilo u sebi, postalo je moda. A ko je kriv za sve to? Pa mi, ljudi. Do nas je, nije do njih. Jer mi smo ti koji su se počeli diviti lopovima, a ne moralnim veličinama. Mi smo ti koji su u jednom trenutku poželeli sve preko reda, mimo puta, na silu……Mi smo ti koji su počeli popuštati glupljima od sebe, misleći da je tako lakše i za nas i za njih, i smatrajući da ćemo pored njih i mi moći da „omastimo brk“.
Sve se preokrenulo naglavačke kada smo izgubili obraz, zaboravili na sramotu i stid. Zašto se onda čudimo što su nam kriminalci posvuda, što nam prostitutke gostuju na nacionalnim televizijama sa pričom o „svom biznisu“,što nam u mnogim državnim institucijama sede sumnjivi likovi, što u mnogim profesijama imamo neuke i šupljoglave profesionalce, što ni čašu ladne vode ne možemo da dobijemo, ako nemamo vezu……
Objašnjenje je mnogo prosto. To je zato što smo i mi, u međuvremenu, postali takvi. Bez obraza, srama i stida. Sa jednom jedinom razlikom – što nas nije zapalo to što je njih.A da smo mi bili drugačiji, ne bi ni njih zapalo.
09.avgust
