Čudo jedno kako šiptarski lobisti vaskrsavaju u “prigodnom trenutku”. Nema ih nema, taman pomisliš nestale sotone, kad – eto ih. Da nešto pokažu, dokažu, demantuju i pojave se kao zaštitnici svojih drugara na Kosovu i mrzitelji Srba koji bi ih, da mogu, udavili u kap vode.
Vaskrsao Vilijam Voker ovih dana, da demantuje Srbe koji su se usudili da kažu da je Račak velika laž. Pa zato li se je on mučio i naprezao da dokaže suprotno, da bi sada tamo neki Srbi pokušavli da izbace istinu na videlo? Čim Srbi zinu, oglašavaju se administracije velikih zemalja da ih demantuju i proglase lažovima.
– Vilijam Voker je zvanični šiptarski lobista, učestvuje u političkom životu, podržava “Samoopredeljenje”, traži ujedinjenje Albanije i sve to može, i ako Srbin kaže da je Račak laž, kao što jeste, onda je to problem – rekao je minister Aleksandar Vulin, gostujući na jednoj od televizija.
Ništa novo Vulin nije rekao, ali valja to ponavljati, jednako kao što Voker ponavlja svoje laži. A Srbija nikada ne sme da prihvati da je tuđa laž njena istina, mora da se drži sebe i svoje istine i sačuva nacionalno jedinstvo gde god Srbi da žive. Čitam pre neki dan da su EU I SAD osudile Vulinove izjave o Račku. Pazi bogati, on treba da ćuti, a Voker da laje. Mislim da smo tu fazu odavno prevazišli. Nismo ni mi sisali vesla
Administracije moćnih zemalja se oglašavaju oko laži, kakva je Račak, ali se zato prave mutave i ćute na to što Zajednica srpskih opština još nije formirana i što se ne sprovodi Briselski sporazum. Kada ih neko satera u ćošak, onda obično izmisle neke bledunjavo besmislene fraze, pa kao nešto su odgovorili i rekli, a ustvari nisu ništa i reči im se svode na “pas laje, vetar nosi”
Čak je i onima, koji se mnogo ne petljaju u politiku, jasno da je najveći faktor destabilizacije u našem regionu nesprovođenje Briselskog sporazuma. E sada, što se to ne čini, ja ne znam. Da li je to slabost EU ili plan da se region destabilizuje na ovakav način, stvarno ne znam. Ali mogu da slutim, a slutnje su lako čitljive između redova. Da je Srbija odbila da sprovede neku tačku koju je potpisala u Briselu, bilo bi “dođi Bože da se krstiš”. Sankcije garant, one su ionako rezervisane za nas.
Nego, vratimo se slučaju Račak, u kojem je u istoimenom selu 15 januara 1999 godine u žestokom sukobu srpske policije s pripadnicima terorističke grupe OVK ubijeno 45 albanaca. Voker kaže da je to masakr. Istražni sudija Danica Marinković koja je tada radila na slučaju, dokazala je da Voker laže. A Račak je bio, da se malo prisetimo, inicijalna kapisla za bombardovanje. Bio je to iscenirani događaj, medijski spinovan u ozbiljnu istorijsku neistinu, koji se još uvek provlači i u kojem Voker pokušava da svoju laž odbrani novim lažima.
Najveći deo svetske javnosti je tada poverovao Vokerovoj laži da je to humanitarna katastrofa. Pa su zbog toga nadrljali i Milošević, i Šainović i Milutinović, koji su završili u Hagu, a i srpski narod kome su sručili bombe na glavu.
Dobro je što istina polako izlazi na videlo, mada štetu ne može da nadoknadi. Može makar obraz da opere, pred svetom, ali i pred sobom. Jer, Srbi su sve, samo ne genocidan narod.
Ovih dana se, hvala Bogu, snima film o dešavanjima u Račku. Pa i mi konja za trku imamo, mada ponekad usporeno kaska za lažovima. Film se snima u okolini Niša, a prikazaće hronologiju dešavanja i kako je došlo do toga da srpska antiterorisitčka akcija bude predstavljena kao masakr nad albanskim civilima na Kosovu i Metohiji i posluži za NATO bombardovanje Srbije.
Iskreno se nadam da će se Dragan Đilas i Marinika Tepić založiti da film bude prikazan na RTS- u da ga svi pogledamo, kao što se ubiše od nastojanja ovih dana da odgledamo film Quo vadis, Aida. To je najmanje što može da se očekuje od demokrata, tolerantnih ljudi i zaštitnika ljudskih prava, kakvi su Đilas I Marinika.
16. decembar
