Na današnji dan, pre 20 godina, uhapšen je Slobodan Milošević, tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije zbog zloupotrebe službenog položaja na osnovu Uredbe Vlade Srbije, koju je vodio premijer Zoran Đinđić.
Posle 20 godina napravljena je serija o njegovom hapšenju pod nazivom „Porodica“, a premijera je ovih dana podelila javnost u Srbiji dvadeset godina nakon ovog događaja.
Komentari na društvenim mrežama posle prve epizode, koja je 29. marta prikazana na Radio-televiziji Srbije, kreću se od pohvala seriji i glumačkom paru Milošević-Marković, do kritika da je izostavila kontekst Miloševićeve politike koja je dovela do krvoprolića na prostoru bivše Jugoslavije.
Ne bih ja ovom prilikom o seriji, je li dobra ili nije – u to se ne razumem, samo sam novinar, a ono u šta se ne razumem, to i ne komentarišem. Ne bih ni o tome što serija ne prikazuje sve ono, što i dan danas pojedinci željni krvi, žele da vide. Valjda taj, ko je seriju pravio, zna šta je hteo i koji mu je bio cilj. Pa neću ja da učim reditelje, rekoh – samo sam običan novinar.
Ne bih komentarisala ni komentatore koji su tada bili samo deca, ili se još nisu ni rodili, ali sve znaju, umeju da ocene, procene i presude – ne bih ni o njima. Ja sam eto, igrom slučaja, bila kao novinar svedok svih tih događanja, videla i čula, a i osetila na vlastitoj koži oštricu mača, koji bi samo da skida glave bez razuma i suđenja.
Ne bih ništa o tome, jer me pomalo rastužuje. A rastužuje me saznanje što neki ljudi u ovoj zemlji (a bogami nije ih malo), još uvek i posle 20 godina nose u sebi onu istu mržnju neobjašnjivog porekla, bude se iz sna u kojem su u međuvremenu bili, i onako sanjivi kreću ponovo na Miloševića, ko da mogu još jednom da ga ubiju. Pa mrtav je, čovek ne može dva puta da umre, čak ni zbog zadovoljenja nečijih bolesnih poriva.
Kroz misli mi u tom trenutku proleteše skidanja glava svih naših glavešina, ili kako god ih drugačije zvali – carevi, kraljevi, predsednici……sasvim je nevažno. Pa mi nekako leže jedan (među retkima) komentar: “Nisu Turci ubili Karađorđa, niti Amerikanci Miloševića – nego su im nesrbi, nesoj i srpski šljam odneli glave na tacni, za šaku dukata, ili dolara….. Kao neko, ko nikada nije bio član SPS-a, gledam “Porodicu”, a u utrobi mi kuva i ključa od sećanja kako je “bager –elita” rušila jednu političku gromadu i instituciju. DOS-manlije poslate sa ciljem, pa otišle u smetlište istorije, gde im je i mesto. Bilo, ne ponovilo se” – piše čovek, za koga sigurno znam da nikada nije bio socijalista. Znam, jer ima nas koji naprosto znamo, jer smo videli rođenim očima i čuli ušima.
I sada se neko niotkuda pojavljuje da mi kaže kaže kako sam slepa i gluva, i kako je on sa one, a i sa ove današnje pozicije jedini pozvan da sudi o stvarima, događajima i ličnostima. Serija me je, lično, vratila u vreme u kojem je vladalo bezumlje razularenih masa. Ne sporim namere onih koji su se borili za promene, smetao mi je način na koji to čine, kao što mi i danas smeta način na koji posmatraju jednu, sasvim običnu seriju. Način u kojem nema mesta za drugo mišljenje, način u kojem su samo oni u pravu i niko više, način koji podrazumeva obavezno skidanje glava da bi nam sutra bilo bolje.
Tako su glave i skidane, istorijski gledano, bezbroj puta u Srba. Bez skinute glave se ništa nije moglo, bez ukaljanih, omraženih i zgaženih srpskih glavešina se nikako nije moglo napred. To smo činili, i to ćemo – sa ovom pameću u glavama – činiti i u nastavku. Svakome, ko se na čelu države nađe. Ne rasuđujući i ne prosuđujući trezveno. Nema kod nas sabiranja i oduzimanja dobrih i loših strana. Onaj, ko je na čelu države, je loš. I njega treba skloniti na bilo koji način. A smrt je odvajkada bila najbolji način.
Ježim se pri pomisli da smo takvi, kakvi jesmo. Da i posle 20 godina nismo kadra da stvari posmatramo sa distance, i malo bolje o njima razmislimo. Da uočimo tuđe, ali i svoje greške. Da izvagamo, pa pokušamo da nešto ispravimo. Šteta što NAS građana nema u toj seriji. Jer da nas ima, videli bismo razularenu masu na trgu, koja čeka da dželat namakne omču oko vrata žrtvi, pa da mi možemo da urlamo, ne znajući zašto. Mislila sam da je to prošlo, ali nije.
Te stoga – grozim se prošlih, i bojim se budućih vremena.
01.april
