Josip Broz Tito, doživotni predsednik SFRJ umro je 4 maja 1980 godine u bolniici u Ljubljani.
Ne bih ja sada o Titu – kad se je rodio, gde, kako je živeo, školovao se, čime se je bavio, u koliko ratova je učestvovao, koliko zemalja obišao, koliko se je puta ženio i kako je živeo – pre bih o početku kraja, odnosno o njegovoj smrti, pa naovamo. A smrt Josipa Broza Tita se pamti jednako kao i njegov život. I o nama, kao ljudima.
O kultu Titove ličnosti za života mogu da govore samo oni, koji su taj život okusili. Ostalo su nagađanja. A živelo se više nego dobro. Nagađanja kažu da se sada živi loše, zato što se tada živelo dobro. Možda, ali nije još uvek dokazano.
Tito je umro 4 maja 1980 godine, a njegova smrta izazvala je ogromnu tugu među Jugoslovenima. Plakalo je i mlado i staro.
Sahrana maršala Broza održana je 8. maja u Beogradu. Po sopstvenoj želji Tito je sahranjen u bašti svoje rezidencije na Dedinju koja je nazvana „Kuća cveća“.
Ovaj događaj privukao je veliku pažnju svetske javnosti, a ispraćaju Josipa Broza prisustvovalo preko 200 zvaničnika i uglednih ličnosti iz raznih krajeva sveta. Takođe, ogroman broj građana Jugoslavije ispratio je svog predsednika.
Titova sahrana je direktno prenošena preko televizije u Jugoslaviji i još 16 zemalja sveta, a u nekoliko zemalja je naknadno emitovan ceo snimak ili važnije delovi sahrane, zbog čega je prema podacima Evrovizije proglašena za drugi najgledaniji događaj u 20. veku, odmah posle sletanja Misije „Apolo 11” na Mesec, jula 1969. godine.
Ubrzo posle Titove smrti, Tito je zaboravljen. Njegov kult su negovale određene grupacije, neguju ga i dan danas, ali se je Titova veličina istopila. Ostala je pogrdna priča o njemu, kao čoveku koji je upropastio Jugoslaviju, zadužio je do guše zbog čega ispaštaju i današnje generacije.
Politički život se je promenio. Jednostranačje preraslo u višestranačje, narod ostao isti, koliko god se pretvarao da je drugačiji. Nastavilo se sa negovanjem kulta ličnosti, iako niko više nije dosegao Tita, ali su neki posle njega okusili med i čemer takve pozicije. Političke stranke nisu bile suštinski različite po ideologiji, razlikovale su se po svojim vođama. Narod nije glasao za političke stranke, glasao je za vođe. Kada bi vođa nestao, nestajala bi i politička stranka. Prosto ko pasulj. Mi volimo vođu.
Vođu volimo jednakom silinom, kao što možemo i da ga mrzimo. Jednog te istog. Prvo ga vinemo u nebesa, okujemo u zvezde, a onda ga bacimo u blato i svi odreda pljujemo po njemu. Po onom istom vođi koga smo koliko do juče obožavali. To smo mi.
Ne moram ja da vas podsećam, sami se prisetite svih velikih imena u političkom životu Srbije i odnosa srpskog naroda prema tim ljudima. A niko od njih, kako god se zvao – Milošević, Tadić, Đinđić, Drašković, Šešelj, Koštunica…….da ne nabrajam dalje – bili su veliki, pa postadoše niko i ništa. Voljeni od naroda, pa omraženi. Beli, pa crni.
Ne valja nam ta osobina, baš nam ne valja. Jer niko od njih – spomenutih i nespomenutih – nije ni potpuno crn, ni potpuno beo. A svakog od njih birao je narod, nisu se sami izabrali. I svakog od njih ubio je taj isti narod.
Krenula sam od Tita, s razlogom. Kako bih plastičnije mogla da objasnim naš odnos prema liderima, posebno predsednicima
država. Kako bih mogla da vam približim koliko, ustvari, mi kao narod u politici uopšte ne koristimo mozak. Ponese nas gradivo u određenoj situaciji, odletimo visoko i u stanju smo da ubijamo zbog naših kobajagi „čvrstih uverenja”, a već sutra ili prekosutra pljunemo i na svoja uverenja, i na sebe i na one u koje smo se kleli.
Ne kaže se badava – kakav narod, takva vlast. Koja god bila, nezavisno od imena i prezimena onoga na vrhu vlasti. Prekinimo već jednom da pljujemo svaku vlast, nesvesni da pljujemo po sebi. Mnogo bi bolje bilo da vlast popravimo ako možemo, ili da je promenimo ako smo bolji od nje. Drug Tito je odavno umro, često kažemo. A meni se čini da nije
