“Đavo dođe po svoje”, kažu naši stari. Ako ne platiš na mostu, na ćupriji ćeš duplo. Došlo neko vreme, u kojem se naplaćuju stari dugovi. I u kojem sve, što je gurano pod tepih, isplivava na površinu. Pa nam se čini da nikad gore nije bilo. Naravno po one, kojima je nekada nezasluženo bilo bolje.
Govorim o raznoraznim devijantnim pojavama u društvu koje , u poslednje vreme, isplivavaju na površinu. Kriminal, silovanja, otmice. Da li je Velja Nevolja mislio da će ga snaći ovo što ga je snašlo? Dok je pljačkao, maltretirao i činio monstruozna ubistva.
Da li je Miki Alesiću ikada palo na pamet da će te devočice i mlade devojke jednom otvoriti usta? Da će svet saznati šta je činio i da će se klupko samo razmotavati unedogled, onoliko, koliko se razmotavalo i kada se je bahatio.
Je li Branislav Lečić, dok je hodao po lovorikama i držao sladunjavo patetične ili revolucionarne govore na razne teme uopšte mogao i da pretpostavi da će jednoga dana, sve što je dobro radio, biti oduvano poput pera. Ostaće samo repovi proizašli iz one mračne strane života, sakrivene od javnosti u kojoj se predstava odvijala bez dasaka koje život znače.
Verovatno ni pojedincima u Centrima za socijalni rad širom Srbije, koji su sudbinu već unesrećenih ljudi, uzimali u svoje ruke ni na kraj pameti nije bilo da će im čorbu zapržiti jedna baka u koliicima, sa dvoje nejake dece. Da će ih, sve zajedno, dovesti pod sumnju svojim suprostavljanjem onome što nije po zakonu, a ponajmanje je po ljudskom zakonu i normalno.
Jedno po jedno izlazi na površinu i muti vodu likovima koji su, ušuškani praksom korumpiranih ljudi, prevarama i lažima, vezama i vezicama, podmićivanjima i potplaćivanjima…..ušuškani prividom – mislili da sve to može da traje večno. A večnost ne postoji ni u čemu, ponajmanje u ovakvim stvarima.
Da se razumemo, nije sve ovo nastalo preko noći, nije se začelo juče, nije isplivalo niodkuda. Ovakvu praksu na ovim prostorima negujemo godinama i decenijama. Te je stoga jako teško uperiti prst u bilo koga i reći – kriv je. Zato što su krivci mnogi koji su žmurili na jedno ili oba oka, koji su iz ovakvih pojava izvlačiili ličnu korist, koji su spašavali sebe krijući se iza funkcija i statusa u društvu.
Došlo vreme da “zaštićeni” postanu “nezaštićeni”. Ne nadajući se malo se opustili i raznorazne prljave poslove “odrađivali” bez preteranog prikrivanja i opreza. Ali – “dođe maca na vratanca”. Pa su sada u čudu odakle ih i kako snašlo. Pa im nije jasno kako to nije “maca pojela jezik” njihovim žrtvama. Pa se vade prilično nevešto, jer su izgubili oslonac nekih ljudi. I našli se na čistini, na kojoj duva sa svih strana. A oni – prvi put u životu nezaštićeni.
Dobro je što je tako. Nikad nije kasno, ako mislite da jeste, da počinioci raznih nedela plate ceh. Nikad nije kasno da se žrtve, ako ne dobro, osećaju makar malo bolje jer su muku istresle iz sebe i znaju da će počinitelje, pored kazne, stići i osuda javnosti. Javnost je važna u ovoj priči. Javnost koja ne sme da ćuti, kako bi dala snagu i žrtvama da ne ćute.
Nešto se, u odnosu na ranija vremena, ipak, promenilo. I to raduje. Menja se čovek koji vremenom postaje misleći čovek, hrabriji čovek, koji je spreman da se bori za svoja prava. Ako još taj misleći čovek vidi da ga podržavaju i zvanični organi i institucije, onda će njegova hrabrost biti još veća.
Možda ćemo, ipak, doživeti dan u kojem se lažni moćnici neće više usuđivati da krenu na običnog čoveka, da mu kvare život i ruše snove…….možda će doći i taj dan, jednoga dana. Bitno je da je klupko počelo da se odmotava, jer posle toga nema zaustavljanja. “ Došo đavo po svoje”, rekoh ja na početku.
09.april
