Ma dobar smo mi narod, ko kaže da nismo. Ljuta sam na nas i naše ponašanje u pojedinim situacijama, jer znamo da budemo naopaki i namćori, ali kada prigusti, eto nas. Saberemo se i priberemo i budemo najbolji od najboljih. Posebno ako je potrebno nekome da se pomogne u nevolji. Prosto, eto, da budemo ljudi.
Jedna od stvari koja me je podstakla na ovakvu bolećivost prema nama je naslov u medijima „Jagodinska pekara sa srcem – ako si gladan, posluži se“.
Naime, jedna pekara u Jagodini za svoje sugrađane koji ne mogu da priušte hleb i pecivo, na polici ispred radnje ostavlja kese sa svežim proizvodima. Akcija je naišla na dobar odziv pa Jagodinci, posle kupovine u pekari, namirnice ostavljaju i za sugrađane koji nemaju novca.Radnici u pekari su ponosni na radnju u kojoj rade i njenog vlasnika.
O svom dobrom delu vlasnik pekare ne želi da priča niti da se hvali, jer svako od nas treba da pomaže na svoj način, kaže. Humanost i čovekoljublje najbolje se vide kroz postupke, a ne kroz reči.
Besplatan obrok trudnicama bio je jedan od humanih gestova 18-godišnje Nišlijke Anđele Lečić koja u svom malom restoranu na Paliluli svakom kupcu spakuje više, a doda i nešto da se zaslade.
Složićete se sa mnom da nije na odmet da o takvim ljudima povremeno progovorimo, zato što su vredni pažnje i poštovanja. Ne bismo li podstakli i druge da slede njihov primer. Ne kaže se badava „Naše malo nekome može da bude mnogo“. A to malo većina nas ima.
Slabo govorimo i o humanitarnim organizacijama u našem gradu. A ima ih koliko voliš, i svaka pomaže na svoj način. Mnoge od njih godinama unazad najsiromašnije opskrbljuje obućom, odećom, kućnim potrepštinama. Takva udruženja su usrećila mnoge siromašne ljude, ali rade u tišini, i nio ih ne primećuje.
Daju i naši ljudi koji imaju mnogo. Fondacije Đoković, Divac, Šapić i slične njima pomažu malo više – u opremanju škola, vrtića, naselja, lečenju bolesne dece. Pojavi se tu i tamo koja vest o tome, ali uglavnom prolazi nezapaženo.Ponekad mi nije jasno zašto. Zašto ne primećujemo takve pojave u društvu, a vrlo primećujemo sve ono što je ružno i na štetu pojedinca. Očigledno je da malo razmišljamo o onima koji daju, jer i sami ne znamo šta je davanje. Nikada nismo davali, pa nam se čini da je to sve tako lako i prosto.
A nije, nimalo nije prosto. Osim materijalnog koje poklanjaju, humani darodavci poklanjaju i svoje vreme, pažnju, u krajnjem i ljubav prema čoveku. Jer, da ne vole ljude, ne bi im se ni okrenuli. Ne bi ni mislili na njih i bilo bi ih, kao i mnoge druge, baš briga ko ima a ko nema.
Htela sam da kažem da ima u Srbiji mnogo humanih ljudi spremnih da pomognu drugima. I to ne samo jednom u nekoj prilici. Mnogi od njih ceo život posvete tome. Nekako mi se čini da njih nema, ne bismo znali da smo ljudi. To su naši tihi heroji, o kojima ne govorimo, koji na grudima nemaju odlikovanja, odlikovanja nose u duši.
A priča o humanosti je priča o meni, o tebi, o nama. Pa što je ne bismo češće pričali. Možda postane zarazna, pa se prenese i na druge ljude. Na dobro svih nas.
„Najsrećniji je onaj čovek, koji je učinio srećnim najviše drugih ljudi“ – napisao je Didro. Neki su, dakle, pronašli put ka sreći, dok drugi sreću traže na pogrešnom mestu. Pa što im ne bismo otvorili oči?
08. oktobar
