Mađarski mediji proteklih dana hvale Srbiju zbog organizovanosti u zaštiti od virusa i masovnog vakcinisanja stanovništva.
Dnevni „Mađar nemzet“ pod naslovom „Srbija je postala lider Evrope“, prenosi da se Mađari u Srbiji vakcinišu kineskim vakcinama.
Takođe mediji prenose izjavu premijera Mađarske Viktora Orbana da ga „Srbija inspiriše i da služi kao primer Mađarskoj, jer je ozbiljna zemlja koja je umela da organizuje svoje snabdevanje vakcinama“.
Ponavlja se i izjava predsednika Srbije Aleksandra Vučića da preko „Kovaksa“ Srbija nije dobila ni jednu vakcinu i da je sve što je na raspolaganju, nabavljeno putem bilateralnih pregovora.
Podaci ne lažu, dodaje se u tekstu i pozivajući se na statistiku „Our World in Data”, naglaša da je Srbija druga u Evropi u pokrivenosti vakcinama i da je jedino Velika Britanija ispred nje.
Čitam ovo, i pravo da vam kažem milo mi. Pa neko i nas da pohvali. Uglavnom nas kude zbog koječega. I nije ovo jedina pohvala upućena Srbiji zbog nečega što dobro radi, i što je još važnije bolje od mnogih u okruženju. Sijaset vesti je bilo u poslednje vreme koje Srbiju svrstavaju u uspešne zemlje u oblasti ekonomije, zdravstva, u oblasti kulture ili sporta. Ono što mi je zapalo za oko, to je marginalizovanje takvih vesti. Marginalizovanje od nas samih, ne od nekog sa strane. Ko pročitao-pročitao, ko nije neće se, vala majci, sa tom vešću sresti narednih dana. Nestane, ko da nije ni bila. Da je nešto što ne valja, da je vest koja nas je u nečemu nacrnila, ponavljala bi se iz dana u dan, u različitim oblicima i razrađena do tančina. Uz pridodate detalje, kako bismo je učinili još crnjom.
“Niko ne može da te uništi, ko što možeš sam sebe” – stara je izreka. Kod nas primenjivana u svim oblastima i u svakoj prilici. Mi smo narod koji o sebi ne ume ništa lepo da kaže, a loše nam je najveći prijatelj. Posipamo se solju po glavi do iznemoglosti i nazad. Niko o nama ne može ružnije da kaže, ko što možemo sami o sebi. A kada iskrsne nešto lepo, poput ovih pohvala Mađarske na naš račun, onda se pravimo gluvi i slepi. Pa dobro, šta je tu toliko značajno, reći će “kreatori javnog mnjenja”.
Značajno je to da bi valjalo sebe da poštujemo malo više. I sve one u našoj državi koji zaslužuju poštovanje zbog nečega, što su u njenu korist uradili. A kako da hvalimo Vučića, sramota nas. I kad bismo hteli, nećemo – da nas ne nagrde svi oni Vučićevi mrzitelji. Mislimo mi o mnogim stvarima (koje je uradio Vučić) da su dobre, ali mislimo u sebi, glasno ne izgovaramo. Šta će da kažu oni, u našem okruženju, koji ga svakodnevno kritikuju i stavljaju na stub srama? Popljuvaće nas, izvrgnuti ruglu i nazvati SNS- ovcima.
A nismo. Nismo članovi SNS-a, ali nismo ni slepi. Vidimo brate neke stvari koje su dobre, vidimo ih i osećamo, ali se pravimo blesavi. Zato što se bojimo da imamo svoje mišljenje i svoj stav o bilo čemu i bilo kome, pa i o Aleksandru Vučiću. Mirniji smo ako se utopimo u masu i klimamo glavom, ili se u najgorem slučaju pravimo nevešti. Takva filozofija života nas je uvek vodila, a i vodiće nas u propast. To smo million puta do sada dokazali na konkretnim primerima.
Epa, ja ću sada da kažem: Bravo za Srbiju, i bravo za njenog predsednika koji je uspeo da izdejstvuje da jedna mala zemlja poput naše bude među najboljima u vakcinisanju stanovništva protiv korone. Bravo za Srbiju koja je, po mišljenju drugih (jer smo se mi očigledno mimoišli sa svojim mišljenjem), što je postala lider u Evropi. Kažem bravo, a vi slobodno možete posle ovoga da me kamenujete.
31.januar
