Dr Danica Grujičić, direktor Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije iznela zastrašujuće rezultate istraživanja. Pa onda sledi tekst o drastičnom porastu broja dece obolele od raka.
Ona je na predstavljanju monografije „Istina o posledicama NATO bombardovanja Srbije 1999. godine“ rekla:
– Imali smo mnogo veći broj dece s malignitetima. Onda su kod dece i mladih počeli da se javljaju tumori koji nisu bili karakteristični za njihov uzrast. Primetili smo da su tumori počeli da menjaju svoju prirodu i postaju otporni na terapiju. Pored maligniteta kod onkoloških bolesnika, primetili smo patološke trudnoće, anomalije kod novorođenčadi, autoimune bolesti i sterilitet kod mladih bračnih parova – rekla je Danica Grujičić.Foto: N. Skenderija
Podsetila je i na razaranje životne sredine tokom bombardovanja i ukazala na to da je 1999. u ovom delu sveta napravljen ekocid, dok je danas zaštita okoline tema od izuzetnog značaja.
Sve je to, uverena sam, tačno. A opet, podsvesno sam želela da doktorka sve to nama nije rekla. Zato što se kosa diže na glavi, strah uvlači u kosti, a bojazan nas ne napušta pri pomisli – šta ako sutra dođem u takvu situaciju, i suočim se sa ovakvim problemom?
Ovo je samo jedan primer, rekla bih, bezrazložnog zastrašivanja naroda koji, posle saznanja, ne može ama baš ništa da si pomogne, osim da umre od straha. Upravo taj strah, ukorenjen u svakom od nas, rađa takođe milion bolesti, koje možda ne bismo imali da nije straha.
Zašto običan čovek mora danas ama baš sve da zna? I stručne analize, i rezulatate istraživanja, i primere iz prakse od kojih se ledi krv u žilama. Zašto mora da živi u strahovima, a da ništa ne može da pomogne? Ni društvu da problem reši, ni sebi da se ne boji.
Kažem, ovo je samo jedan primer, a vi sada protalaškajte po vašoj glavi i prisetite se čega se sve, kada ujutru otvorite oči, bojite. Počev o najsitnijih sitnica, vezanih za sitne egzistencijalne problema, preko pratećih krupnih koji podrazumevaju raznorazna priprećivanja od strane nadležnih ukoliko ne platimo ovo ili ono do tog i tog roka, preko zastrašivanja izvršiteljima i ostalim kaznenim ekspedicijama koje su instrument države da utera dugove, pa sve do ovakvih primera koji se tiču bolesti, za koje su naši preci znali da kažu: od Boga je, ništa ja tu ne mogu.
I stvarno ništa, kao obični građani, u bezbroj situacija – ne možemo. A zašto moramo unapred da znamo pojedinosti koje ne možemo da sprečimo. Zašto nam neko nameće akontaciju na sekiraciju. Šta će nama svi ti podaci na koje ne možemo da utičemo, kako bi ih popravili. Prosto ne zavisi od nas. Čak ni od našeg željenog ponašanja. Viša sila je u pitanju, kažu stari. A ono na šta ne možemo da utičemo svojim delanjem, ne treba ni da znamo kao običan svet.
Možda onima, koji bi sve da znaju, ovo što govorim nije jasno, ili im je jasno, ali ne misle isto kao ja. Ali sam sigurna da bi svima nama bilo daleko lakše kada bi u našim glavama postojao manji broj nepotrebnih informacija, posebno ovih, zastrašujućih. Vraćam se na početak.”Sve je veći broj dece koja oboljevaju od malignih bolesti” , kaže dr Grujičić. Šta vi i ja imamo od saznanja tog podatka, osim straha, koji se pored svih ostalih strahova koje već imamo, šćućurio negde u nama. Pošto smo odmah krenuli da alaiziramo, da brinemo o najbližima i da razmišljamo o tome kako nevolja može da pokuca na svačija vrata. Može, to je tačno. Ali nas pustite da živimo bar dotle, dok ne pokuca.
06.juli
